Ако заборавим тебе, Крајино...

05. августа 2016. / Коментар

Данас, 5. августа ове тмурне и тегобне 2016. године, навршава се 21 година од прогона крајишких Срба са њихових вековних огњишта. Са подручја Баније, Кордуна, Лике и севрене Далмације протерано је преко 250 хиљада људи. Тог 5. августа и наредних неколико дана, оне крваве 1995, хрватске оружане снаге, уз подршку НАТО пакта, извршиле су највеће икад етничко чишћење славне Србске Крајине. У само два дана, престала је да на својим матичним просторима постоји крајишка србска култура, која је вековима била предстража Србства и бедем Православља. Од врела Цетине – завичаја Светог Никодима Далматинског (Милаша) и славне куле Јанковић Стојана, преко личког Смиљана – родног села Николе Тесле, до Уметића у Банији – постојбини србских ратника Боројевића, повило се или сагорело све што је србско. Па ипак, немањићке задужбине, свети манастири Крупа и Крка стоје чврсто и, као светионици, србском роду показују пут ка његовим западним земљама.

Србски народ је на својој родној груди живео од Задра и Шибеника, Госпића и Ријеке, на само 20 километара од Загреба, преко Купе и Петриње и највећег србског града под земљом Јасеновца, па све до Белог Манастира и Тење. На том широком простору формирао се најчвршћи карактер крајишког сељака и војника. Будно стражећи над границом која му је била поверена, тај крајишки сељак и војник везивао је своју животну етику и народну епику за зидине манастира у којима се чувала његова православна вера. Она му је била све и он се једино уздао у свог србског Риста, како је посведочио и Симо Матавуљ у својој чувеној приповеци о храбром и пркосном далматинском сељаку Пилипенди. Од најзападнијег србског манастира Гомирја, Лепавине, Пакре и Ораховице, све до најдивнијих далматинских оаза праве вере – манастира Крупе, Крке и Драговића, светињама је омеђена земља на којој је србски народ Крајине одолевао агресији Ватикана и ислама.

Али нажалост, Крајишници који су се одбранили од Турака, који су преживели србофобног бана Рауха и стали ногом за врат крвожедном Павелићевом усташтву, поклекли су пред злом које су најмање познавали – пред комунизмом. Приклонили су се или потчинили црвеном зликовцу Брозу, који им је у Топуском 1944. наметнуо комунистичку власт и ставио их у службу нечега што је било дубоко антисрбско. Комунизам је искористио динарску снагу и неустрашивост које су крајишки Срби вековима надограђивали у својим генима. Том снагом Броз је вешто манипулисао и користио је за даље обрачуне с неистомишљеницима, у првом реду србским националистима. А по завршетку рата, скоро 50 година су крајишки Срби допуштали ново, овог пута комунистичко, затирање свега што је у Крајини било србско и православно – од рушења храмова СПЦ до забране Србског културног друштва „Просвјета“. На крају, оно што је започео Анте Павелић, а наставио Броз, довршио је Брозов генерал Фрањо Туђман. Иронијом судбине, кратак период буђења и борбе за опстанак Србске Крајине, завршио се у Топуском, предајом 21. кордунашког корпуса Србске војске Крајине, док се бескрајна колона србских прогнаника сливала ауто-путем „Братства и јединства“ ка Београду.

На простору Крајине остали су махом неми сведоци постојања и вековног трајања србског народа – понека његова црква, манастир, гробља и опустошена земља, чији су и данас једини прави власници потомци истих оних Јанковића, Смиљанића и Синобада, који су својом крвљу исписивали тапију на ту свету србску земљу. Зато је Крајина и даље неотуђива србска територија, део србског отачаственог простора. Да су тога и Хрвати свесни, иако то не признају, најбоље сведочи њихов усташки бес који се сваки пут нарочито излије уочи годишњице злочиначке акције „Олуја“. Одавно је јасно да између Павелићеве монструм-државе и ове данашње натовске „ендехазије“ нема суштинске разлике. Стога су дегутантни изливи незадовољства актуелног режима у Београду, који је до јуче „пријатељима“ и „партнерима“ називао оне хрватске политичаре којима је Алојзије Степинац светац, Миро Баришић херој, а Бранимир Главаш саборац. Ти морални пигмеји из Вучићеве политикантске клике, наводно тугују због пострадалих и прогнаних Крајишника, али не желе ни да помену Републику Србску Крајину, за коју је србски народ крварио пуних пет година и која формално-правно још увек постоји.

За разлику од њих, ми србски националисти нећемо престати да се молитвено сећамо наших крајишких предака, наших очева и деце, браће и сестара, пострадалих у Крајини због вере православне и имена србског. Њихова су имена у Књизи вечности, као што каже тропар Светим србским новомученицима, а вечна ће бити и наша љубав према Србској Крајини. Њено ослобођење било је и остаће завет садашњим и будућим нараштајима православних србских родољуба.

Ако заборавим тебе, Крајино, нека ме заборави десница моја!

Подвиг и борба!