Чин Стојанке Стојановић: злочин или отпор насиљу?

06. септембра 2018. / Коментар

Претходних дана, међу вестима, посебан одјек имала је вест о убиству инвеститора Зорана Трифуновића од стране  седамдесетогодишње Стојанке Стојановић. Осумњичена, која је према наводу полиције са два метка упуцала Трифунивића у недељу у Београду, по сопственим речима као и по тврдњи свога сина, била је изложена озбиљним претњама и вишекратном психичком  насиљу од стране убијеног, те да је та околност узрок убиства.

Уколико су такви наводи госпође Стојанке и њеног сина тачни, онда је реч о праведном гневу то јест о чину у коме нема греха нити злочина. Оно што је противно хришћанским начелима, јесте када неко другога лиши живота из злобе, зависти или користољубља, а то овде није случај. Наравно, са становишта позитивног права, реч је о кривичном делу, али с обзиром на то да позитивно право у многим сегментима и није у служби обичног човека, а нарочито није у таквој служби примена истог од стране државних органа, онда нам оно и не може бити вредносни оријентир.

Међутим, сам чин Стојанке Стојановић и има једну специфичну конотацију с обзиром на дух данашње Србије. Наиме, с обзиром на чињеницу да се код мноштва  данашњих Срба наталожио дух кукавичлука и пасивног става према системском тлачењу народа, овај чин би могао да буде добар подстицај за усправљање кичме свих оних који нажалост бирају пут линије мањег отпора и покорног несупротстављања свим силницима који кидишу на њихов породични иметак и животе и тела њихових ближњих. Јер понављамо, уколико су њени наводи и наводи њеног сина тачни, Стојанка Стојановић је својим поступком нанела озбиљан ударац насиљу и неправди свих силника које штите лоповске власти и корумпирано правосуђе у данашњој окупираној Србији.