Борбени дух новог национализма против јаловог „патриотизма“

23. јануара 2011. / Коментар

Велики Милош Црњански није само један од наших највећих људи од пера, већ и велики учитељ Србске идеје. Кроз своје политичке списе, говорио је у своје време о многим тада актуелним темама, стојећи чврсто на бранику србског националног интереса. Његови списи и данас су актуелни и пружају обиље материјала за разраду србске националистичке доктрине, пре свега на пољу стила, културолошког израза, али и уопштених политичких усмерења.

Цитираћемо овом приликом његове мисли на тему указивања разлике између истинског, револуционарног национализма на једној страни и безличног, баналног, званичног, прорежимског и грађанског патриотизма на другој, који се подметао и деведесетих година прошлог века од стране ондашњег режима, али се подмеће и данас од стране јалових „десничарских“ фактора у Србији. Подмеће се као кукавичје јаје србској омладини, као некаква норма, док се истински национализам од стране свих (и левих и десних) слугу Система, етикетира као екстремизам и деструкција. Но, прочитајмо шта је писао Црњански, чији ауторитет и углед нико ни данас не може оспорити нити угрозити. Управо због тога, мондијалистички медиокретити и узурпатори србског медијског и културног простора, гурају под тепих идеолошке погледе славног писца, којем препуштамо реч:

„Ми мислимо са националистичког гледишта, да је у нас раса (квалитет) давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства. Не само ратничкој, него идејној и друштвеној. Тек ваљда, неће нови национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша? ... Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма...

По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија, од свих досадашњих у нас, јача.

Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма «патриота»… Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и нерасна. Патриот је улога која се да најлакше глумити, и улога која се лако свршава у улози «увређеног патриота» код нас уштве над уштвама.

Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него у скупљању и окупљању таквих људи свих нијанса. Консеквентност националиста није у истицању момента рата, далеко од тога, него у фанатизму националистичког гледишта  и борбе која траје целога живота... Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва... створила су тип нашег националног ситног комбатанта. Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима... и само још година-две прибирања... и наш национализам, појавиће се поново као бујица“.[1]

Могу приговарати и нама и Црњанском да је наш национализам деструктиван и да води међунационалном сукобу. Али то је погрешна оцена. Наша национална историја је учитељица наше будућности. Они који су нас мрзели и убијали у прошлости, чиниће то у свакој повољној прилици, без обзира на наше држање и наш став. Питање је само да ли ћемо ми седети скрштених руку, или ћемо спремно дочекати час обрачуна. Ако и можемо одвратити душманина, то ћемо учинити јачањем сопственог борбеног духа и свести о угрожености нације. Свако друго понашање само ће охрабрити непријатеља, који је уз спољну подршку кидисао на нас увек када смо показивали знаке слабости.

„Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који убијају душу“ – каже свето Јеванђеље. И заиста, не треба се плашити новог рата, колико се треба плашити болесне духовне климе која данас влада у Србији. Додуше, поставља се питање, како ће земља која ликвидира сопствене одбрамбене потенцијале и у којој просечног грађанина не занима нарочито шта се дешава изван његовог „круга двојке“, деловати на било каквом кризном жаришту унутар своје територије? Но, у таквој ситуацији народ неће имати куд, па ће у самозаштити бити принуђен да ствари директно узме у своје руке и крочи у огањ који ће раскринкати сво лицемерје овог лажног мира у коме животаримо. У огањ у којем ће сав смрад којим одише данашња Србија ишчезнути, и који ће бити врхунац бујице новог национализма о којем је писао Црњански. Огањ у којем ће слама заувек изгорети, а злато се очистити. Даће Бог!

[1] Из текста „Социјална база нашег национализма“,  Политички списи, Подгорица, Октоих, 2008.