Дан студената и комуно-демократска окупација србских факултета

05. априла 2014. / Блог

„Дан студената Београдског Универзитета“, који се обележава сваког 4. априла, установљен је 1960. године у знак сећања на дан када је 1936. године погинуо студент права Жарко Мариновић. Он је страдао током студентског штрајка, у сукобу комуниста са припадницима Организације националних студената (ОРНАС). Већини студената данас није најјасније због чега је баш овај догађај узет као основа за Дан студената. Након вишедеценијских комунистичких лажи у вези са овим догађајем, овде ћемо објаснити шта се заправо догодило тога дана, далеке 1936, као и узроке који су му претходили.

Комунистичка историографија учи како су „студенти незадовољни улогом тадашњег ректора др Владимира Ћоровића, увођењем универзитетске полиције, одлуком Универзитетског сената 1935. године, као и увођењем новог закона о плаћању такси и школарина, студенти са свих факултета, осим Теолошког, ушли у велики штрајк“. Један од главних захтева био је да се распусти ОРНАС, која је према мишљењу тадашњих студената-штрајкача била „фашистичко-терористичка организација“.

Многи чланови ОРНАС-а били су припадници Југословенског народног покрета Збор, али је међу њима било и припадника других политичких организација. Свима је пак био заједнички национализам и анти-комунизам. Дивљање организованих комуниста и усташа на факултетима широм Краљевине Југославије постало је неиздрживо, па је србска студентска омладина морала да се организује и брани. Тако је настао ОРНАС – једина организација која се успешно супротставила комунистичким и усташким битангама.

1936. година на Универзитету у Београду почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдају. По налогу Коминтерне, комунисти на факултетима се нису смиривали, а упоредо са њима деловале су и усташе („франковци“) на факултетима у Загребу.

Комунисти на београдским факултетима солидарисали су се са франковцима који су правили анти-србске испаде у Загребу. И тамо се прикривају праве побуде штрајкача и као разлог се наводи сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а она је антидржавна и сепаратистичка. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: „Доле Југославија“, „Доле Београд“, „Живели Перчец и Павелић“, „Живео Мијо, Краљ и Поспишил“, итд.

Све ово је веома познато и лако се може наћи паралела са данашњим стањем, када неокомунисти и анархисти дивљају на Београдском Универзитету, прекидају предавања, организују штрајкове, блокирају факултете. У време Краљевине Југославије удружено деловање комуниста и усташа на факултетима правдало се борбом против пљачке иза које стоји „великосрбска хегемонија“, а данас се дивљање са истом идеолошком позадином правда „антифашизмом“ и борбом за бесплатно образовање.

Шта су 1936. тражили студенти „антифашисти“?

Трећег априла „Акциони одбор стручних студентских удружења“ насилно спречава предавања и проглашава штрајк. Затим издаје летак у коме објашњава свој поступак и између осталог тражи: смањење школарине и солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су такође објавили штрајк.

„Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима, прво зато што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по један семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране франковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца, који је тада издат и у којем се каже: да су нас србске свиње опљачкале, и нећемо да дамо ни један пенез србским цинцарима и циганима, као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима загребачких факултета“ (из књиге „Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940“, Београд 1940).

Четвртог априла се дешава сукоб.

ОРНАС је издао проглас против штрајка и разделио га по свима факултетима. Четвртог априла долази до физичког напада комунистичких кукавица на чланове ОРНАС-а. Деветорица националиста је лепило плакате и делило летке на Правном и Медицинском факултету, када су их комунисти организовано напали, и то њих шездесет. Кукавице су мислили да ће их бити довољно, али су се преварили. Око 60 комуниста („штрајкачке страже“), углавном студенти права, напали су камењем, боксерима, палицама и камама деветорицу студената-националиста, али ови нису желели да беже пред многобројнијим комунистима већ су се бранили. Неко голим рукама, неко четкама за лепљење плаката, неко је отимао од комуниста и бранио се, а један од њих је имао свој нож.

Двојица националиста повређени су камама, али су се остали и даље бранили, не желећи да беже и оставе другове. Један од чланова ОРНАС-а, Слободан Недељковић, ножем је повредио комунисте Јована Шћепановића и Жарка Мариновића. Први је био рањен у груди, а Мариновић у руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.

Полиција је ухапсила и чланове ОРНАС-а и штрајкаче. Ректор др Владимир Ћоровић подноси оставку 25. априла, а двадесетпетодневни штрајк студената завршава се три дана касније, избором ректора др Драгољуба Јовановића и усвајањем студентских захтева. Од тада комунисти 4. април обележавају као Дан студената, у знак сећања на Жарка Мариновића и победу коју су извојевали, заједно са усташама – својим антисрбским колегама из Загреба.

Србски херој Слободан Недељковић осуђен је на пет година затвора. Изашао је 1941, одмах се прикључио Србском добровољачком корпусу и погинуо за Србију и свој народ који је толико волео.

Дакле, опште је познато да комунистички изроди одувек користе србске факултете за ширење својих деструктивних идеја. Помагане од стране разних „невладиних“ организација и под прећутном заштитом режима, данашње псеудолевичарске групице су се попут својих идеолошких претходника из тридесетих година прошлог века скоро одомаћиле на србским факултетима, где под паролом наводне борбе за студентска права и бесплатно образовање спроводе своје акције. Разни протести и блокаде факултета које организују, идеална су прилика да у своје редове привуку необавештене студенте који су оправдано незадовољни постојећим високошколским и образовним системом уопште. Притом, студенти који су у врло тешком положају не наилазе на разумевање и подршку званичних студентских организација, које врло често делују у корист Система а не студената.

Стога су, у циљу разобличавања анархо-комунистичких групација на србским факултетима, београдски активисти Србске Акције, на такозвани „Дан студената“, делили одговарајуће летке студентима Београдског Универзитета. У њима се предочавају праве намере организатора „студентских“ протеста и блокада и износи наш предлог о финансирању студија. Такође, наши активисти украсили су Студентски трг графитом у славу Слободана Недељковића, студента-националисте и члана ОРНАС-а, желећи да на тај начин макар симболично уклоне вишедеценијску неправду коју му је учинио комунистички режим, прогласивши немилосрдним убицом човека који је бранио свој живот и животе својих другова и колега.

Анархо-комунистичким изродима желимо да поручимо да ће у будуће деловање национално свесних студената бити све јаче и организованије, и да никако нећемо допустити да србски факултети поново падну у њихове руке.

Наше време стиже!