Данашња Србија и ЕУ

13. јануара 2017. / Блог

„Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина, од хиљаду вас, ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите! Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите, бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!“

Алберт Андиев, руски добровољац

Иако власт у Србији глуми опредељеност за блиску сарадњу са државама изван круга данашњег Запада, чињеница је да Вучићев режим улаже највеће напоре како би спасио, реафирмисао и нашминкао већ одавно компромитовану и погибељну идеју приступања Eвропској унији, броду који полако али сигурно тоне и који је велики непријатељ србског народа. Понирање Србије ка Европској унији започело је већ кобног 5. октобра 2000. године, а озваничено је 22. децембра 2009, када су србске власти званично поднеле захтев за пријем у ову организацију. Пре тога, 2005. године, Србија је ушла у преговоре о склапању тзв. Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП).

Ми у овом тексту тај пут, тачније суноврат Србије, нећемо назвати „европским“, јер сама ЕУ у својој суштини није европска и никакве везе нема са истинским јединством Европе. Она пре свега има везе са стварањем једног великог тржишта, што је мултинационалним корпорацијама, банкама и тајкунима омогућило да поробе европске народе. Зато ЕУ није ништа друго до један глобалистички, капиталистички и неолиберални пројекат који европским земљама одузима њихову политичку и економску независност, са циљем да коначно уништи националне државе. Истовремено, законодавство ЕУ има за циљ да онемогући сваки отпор таквим злочиначким настојањима.

По питању односа према Србији, ЕУ одавно примењује политику „штапа и шаргарепе“, при чему се Србија непрестано условљава, а испуњење тих услова представља додатно деградирање србског друштва. Поставља се питање, да ли Србија мора толико да се понижава пред хохштаплерима из Брисела? Званичници ЕУ одувек су посматрали Србију као некакав „Дивљи запад“, као земљу у којој се народ вечито противи такозваном „прогресу“. Присетимо се само њиховог „хуманитарног“ бомбардовања 1999. године и јуначког држања србске војске и народа. Затим се присетимо проглашења лажне и терористичке државе на тлу јужне србске покрајине и србског отпора на барикадама. Не заборавимо ни Параду срама и одговор који је њеном намтењу пружила србска омладина на улицама Београда 2001. и 2010. године. Све то је још једном потврдило да србски народ у свим недаћама кроз историју никада није поклекао. Сваки окупатор који је покушао да сломи кичму Србији безуспешно је то чинио. Чак ни векови турске окупације нису уништили слободарски дух у Србина; напротив, само су га додатно исклесали.

Управо то слободарско и државотворно осећање србског народа, које није угашено ни код данашњих посрнулих генерација Срба, представља главну препреку за улазак у тамницу звану „Европска унија“. Међутим, већ 16 година од како су њихови полтрони на власти, бриселски душмани настоје да своје пипке пусте у сваки део Србије – од Народне скупштине до локалних власти, преко србских школа и универзитета, фабрика и плодних ораница. Продајом природних ресурса и довођењем тзв. „стратешких партнера“, Србија тоне не само у политичку већ и у економску окупацију. По ономе што се народу сервира, испада да су Срби неспособни да сами обнове своју земљу. Стога су им наводно потребни „стратешки партнери“ из иностранства, који по багателним ценама купују србску имовину, а Србе претварају у робове, али се, по речима оних на власти, у ствари ради о нашим „спасиоцима“.

Дакле, тај пут у Европску унију није ништа друго до улазак у ново ропство, једна нова превара која се Србима сервира на кашичицу, нова заблуда којом нам се везују руке. Но, ипак, верујемо да ће овај суноврат Србије бити заустављен, јер се сваким даном све више раскринкава евроунијатска шарена лажа. Илузија о ЕУ као гаранту безбедности и економског напретка, убрзано нестаје под најездом миграната, услед исламског тероризма и економске кризе. А Срби, докле год буду привржени својој слободи и традицији, биће неподобни за ову наказну творевину, у којој влада духовни мрак и сваковрсно лудило и у којој се материјализам и хедонизам нуде уместо истинске слободе.

Марко Б. Гајиновић