Демо(но)кратски пут издаје

03. децембра 2012. / Коментар

Ново и очекивано хашко изругивање правди и србским жртвама, овога пута на Косову и Метохији, поново је изазвало огорчење и негодовање народа, као и патетично и лицемерно држање режимских изрода. Наиме, као и по питању недавне пресуде усташким злочинцима, Дачић, Николић, Вучић и остале вође актуелног штеточинског режима, просипају крокодилске сузе и формално осуђују пресуду, док истовремено и даље инсистирају на политици признавања нелегалног и антисрбског квазисуда у Хагу. При том, истрајавају и на путу постепеног државног одрицања од Косова и Метохије, уз давање легитимитета шиптарским терористима као саговорницима у текућим преговорима о предаји свете србске земље. И све то уз наставак острашћене глорификације евроунијатског брлога!

Поручујемо свим агентима Система да се србски национал-револуционари неће помирити са текућом издајом, оличеном у споразумима између режима у Београду и шиптарских злочинаца. Нити ће насести на медијску подметачину режима, која народно незадовољство због хашке неправде покушава да каналише искључиво против хашког квазисуда, а у циљу амнестирања сопствене издајничке политике која је подржавала или директно спроводила хапшење и предају Срба у Хаг. Објекат праведног народног гнева, по овом питању, морају бити пре свега сви овдашњи политичари који су заговарали и спроводили политику сарадње са тзв. Хашким трибуналом, јер се иста у огледалу најновијих хашких пресуда, као и свеукупног евроунијатског третмана према Србији, показала као апсолутни промашај, па чак и ако се ствари посматрају искључиво са њиховог накарадног материјалистичког становишта.

Због свега наведеног, јасно је да се актуелни властодржци у потпуности легитимишу као природан продужетак претходне владе, иако су на власт дошли благодарећи, између осталог, и омражености исте у народу. Сходно томе, кукавичко и срамно држање поменутих властољубивих слугу Брисела и Вашингтона, не само по питању Хага и Косова и Метохије, већ и по питању нових шиптарских провокација на југу Србије, изненађује само оне који су наивно и крајње неосновано веровали у постојање некакве патриотске свести код наведених „напредних“ политиканата. Једини импулс који код њих постоји јесте наставак паразитске и издајничке политике претходних влада, што се покушава прикрити пропагандом о наводној антикорупцијској борби. Кажемо „наводној“, јер насупрот медијским обманама, истина је да је текућој селективној и крајње површној хајци нових властодржаца, против углавном „ситних риба“ из криминалног муља претходног режима, очито намењена улога својеврсне анестезије за народ, не би ли му се скренула пажња са болних чињеница беде, немаштине и криминала.

Чак и ако узмемо у обзир искључиво привредни и социјални интерес србског човека, није кључно питање да ли ће улогу главног капиталистичког паразита у Србији играти Мишковић или Карић, већ је пре свега кључно демонтирање олигархисјког система владавине крупног капитала. Али такав подухват свакако не очекујемо од изрода и издајника који служе истом, као ни од јалових партијаша и свакојаких истрошених политиканата. То очекујемо једино од војника долазеће националне револуције, који ће уз помоћ Божију, у своје време, на развалинама Система подићи знамен победе и створити отаџбину праву!