„Да се Србству врати слава!“

02. октобра 2012. / Коментар

У сенци најновијих режимских пљачкашких мера, као и медијске апологије фрустрираних педерских провокатора, потпуно је прећутана од стране позиционо-опозиционог медијског брлога, вест о упокојењу генерала Вељка Раденовића, хероја одбране земље од НАТО и шиптарског агресора. Уснувши у Господу  у својој  57. години, генерал Вељко је као још један узоран следбеник Србског завета оставио свој ратнички подвиг у завештање роду. Само дан раније, обележена је 21. годишњица од смрти још једног србског витеза, „новог Синђелића“ – мајора Милана Тепића.

Генерал Вељко је био командир Посебне Јединице Полиције у Призрену све до повлачења војске и полиције 1999. године. Србство је нарочито задужио својим ослобађањем Ораховца 1998. године од шиптарских терориста, који су неколико дана држали становнике овог србског града као таоце. Попут тихе воде која брег рони, његово скромно и витешко држање није могло а да не буде пројављено. Наиме, ратни подвиг и родољубље Вељка Раденовића опевани су у дивној родољубивој песми „Ђенерале“, најпре кроз миле девојачке гласове Косовских божура, а затим и на трибинама србских стадиона. Јер као што се свећа не меће под суд него на свећњак, да светли свима, тако је и по Божијој промисли подвиг смерног генерала Вељка постао образац и узор за данашње србске родољубе. Узор који светли упркос медијском мраку и ћутању изрода. Узор који се, заједно са небеском армијом неумрлих србских витезова, прикладно уклапа у Његошеву лозинку светосавског тријумфа: Благо оном ко занавјек живи, имао се рашта и родити.