Либијски лакмус папир

21. марта 2011. / Коментар

Криза у Либији и агресија на једну од ретких преосталих арапских држава слободних од ционистичке чизме, постаје у све већој мери индикатор правог стања ствари у многим сферама, почев од политичких и економских, па до глобалних геополитичких чињеница.

Никог засигурно није зачудио потез овдашњих властодржаца, у вези прекидања економске и војне сарадње са једном пријатељском државом, каква је Либија, а зарад удовољавања својим менторима из Брисела и Вашингтона. Али многи су непријатно изненађени држањем Русије и Кине у Севету безбедности УН, приликом доношења одлуке која фактички омогућава НАТО агресију на Либију. Многима је било тешко да поверују да Русија и даље „није своја“, да не води самосталну и империјалну политику и да је унутар себе, у суштини, и даље заражена старим отровом.

Србски националисти, подржавајући борбу либијског народа против коалиције НАТО злочинаца и Ал-Каидиних терориста, морају све више упозоравати и своје сународнике да у корумпираној, лихварској и претежно неруској псеудоелити савремене Русије не могу пронаћи свог савезника, као што га не може пронаћи ни либијски народ.

Отуда се и ваља дистанцирати од бесмислене еуфорије поводом предстојећег доласка премијера Руске Федерације у Београд, јер циљ те посете свакако није подршка србским националним интересима, већ подршка интересима „руског“ крупног капитала, који је непријатељ пре свега руским националним интересима.

Наша љубав према Русији и вера у њен препород, разлог је нашег дубоког презира према неомондијалистичкој идеологији русијанства и према неруској псеудоелити Руске Федерације, која злоупотребљавајући исконско русофилство србског човека, настоји да по ниској цени присвоји преостале економске ресурсе у Србији, а при том ништа не учини у циљу заштите србског националног интереса на Балкану.