Крај једне и најава нове епохе србождерских стремљења

23. јула 2011. / Коментар

Хапшењем и изручењем последњег Србина са дугачке листе хашких оптуженика, засигурно није стављена тачка на политику условљавања и понижавања Србије од стране Брисела и Вашингтона. Хапшење Горана Хаџића свакако није ни последњи антисрбски акт Бориса Тадића и његове паразитске булументе, чији главни ослонац у све већој мери постаје огољени терор. Издајнички карактер поменутог чина ни најмање не оспорава основана сумња да је Горан Хаџић био хрватски шпијун или „двоструки играч“, како се већ дуго шпекулише у делу јавности. Наиме, без обзира на компромитујуће чињенице везане за његов приватни живот, и уопште без обзира на изглед лика и дела Горана Хаџића у огледалу Србске идеје и србског интереса, јасно је да је циљ наших душмана доношење осуђујућих пресуда за целопупна руководства србских земаља током ратних година, што би неминовно зацементирало „догму“ о наводној србској кривици као темељу свих несрећа на простору бивше Југославије. Према томе, комплетирање тражених србских оптуженика од стране злогласног Хашког трибунала, само је крај једне и најава нове епохе србождерских стремљења, у којој ће по свему судећи данашњи род србски жњети онако како је и сејао. Ако тако и буде, то ће бити „награда“ за пасивност и малодушност који руже данашње генерације Срба, јер поменуте „врлине“ су и главно духовно покриће актуелне олигархије срборушилаштва.

Пасивна, јалова и издајничка политика марионете наших непријатеља која се одазива на име Борис, огледа се и у млакој и скарадној реакцији дотичне креатуре на насиље шиптарских узурпатора везано за забрану увоза производа из централне Србије на србско Косово и Метохију.

Међутим, верујемо да дно на коме се сломљени, слуђени  и измучени србски нараштаји данас налазе, има свој крај. Верујемо јер се боримо да то дно постане „одскочна даска“ за национално свесни део србске омладине, пред којом нема другог спасоносног нити благословеног пута осим пута подвига и борбе, који у мраку данашњице једини могу бити пријемници и светионици победоносне божанске светлости, која људском животу даје смисао.