Наш одговор „Black Lives Matter" христомрзитељима: „Да! Мој Бог има плаве очи!"

29. јула 2020. / Блог

На отворену, распомамљену и патолошку мржњу према хришћанској вери и расном бићу белог човека, која се увелико распирује посредством организација као што је „Black Lives Matter", ми имамо један шаљив одговор. Одговор који нас мисаоно упућује на једно овдашње музичко остварење са почетка деведесетих година. Реч је о песми допадњиве мелодије (С. Илића) и претежно натегнутог и бесмисленог текста (И. Менсура), под називом „Плава птица". Настала је у сврху позоришне представе а представља својеврстан либерални бунт и пацифистичко-атеистички манифест нове генерације југословенских (намерно не кажемо србских) глумаца „Југословенског драмског позоришта" у Београду.

Е па ми поручујемо њима, да је тек сада у ери „антифа" и „Black Lives Matter" хистерије, та песма коначно макар донекле добила неки смисао. Наиме, ми који смо привржени вери и сопству, ми смо ти „плави војници" који лете на „плавој птици" ка непобедивом сунцу! Ка Богу! Борећи се против „краљева ноћи". У прилогу објаве ставили смо линк ка новијој интерпретацији ове песме (у извођењу „Балканике"), што је за сврху овог нашег чланка свакако прикладније него групно извођење поменутих глумаца који певајући неком имагинарном пацифистичком богу, појма немају да је управо Господ наш Исус Христос - Бог са плавим очима! Није наравно боја Христових очију еклисиолошки битна чињеница, али данас мрзитељи хришћанства који су истовремено и мрзитељи белог човека (самим тим и његових физичких карактеристика), за везивну тачку ове две своје деструктивне стихије, узимају мржњу према приказивању оваплоћеног Богочовека по образцу европеидног човека. Тим поводом, они мрзе, арлаучу и траже рушења и забране. И ту је реч о мржњи према Истини и мржњи према духу и генима који су градили хришћанску Европу и били почасни носилац хришћанства кроз векове. Ту је дакле реч о мржњи синова таме према светлости и према Небу.

Иначе, што се тиче самог описа физичког изгледа Христовог, чињенице су следеће. Описи изгледа Нерукотвореног Образа Господа Исуса Христа, обриси Његовог лица са „Торинске плаштанице", затим обрис са Убруса Свете Веронике као и Христов лик са нерукотворене иконе која није насликана већ је на чудесан начин створена Богом у граду Новгороду (Русија) у XII веку, сасвим су у узајамном сагласју. А у сагласју са њима су и сви описи Христовог лика из римских извора од којих је најдетаљнији опис изложен у писму римског проконзула Јудеје - Публија Лентула, где пише следеће:

„Његов (Христов) поглед је тих, величанствен и пријатан. Његове очи имају небесну боју и сјај и продиру у дубини душе... Црте Његовог лица изражавају једну привлачност за усхићење и особитом величанственошћу... По расту је висок, руке су му праве и Он их често подиже горе. Плећа су му широка. Прича мало, са озбиљношћу и свака његова беседа је пуна смисла. Отворено да признам: овај човек лепотом надмашује све људе..."

Наравно, ова красота Христовог лика само је наговештај оне духовне димензије и лепоте Божанске Истине, која је још интензивније пројављена Преображењем и сијањем Таворске светлости (Божанских енергија) као и Христовим васкрслим телом. Иако Бог оваплоћени у телу, има тачно одређени изглед, сасвим је прихватљиво и у јеванђелском је духу то што припадници различитих народа и раса иконопишу Христа и Пресвету Богородицу по сопственом расном и етничком узору, узимајући у обзир печат средине по питању црта лица, тена, одеће итд. Јер Господ све људе призива на спасење, а и сам сликар Ананија који је по заповести кнеза Авгара требао да наслика Христа, није то никако успевао да уради, јер и поред тачно одређеног изгледа лица Господњег, постоји мистични Свечовечански фактор који онемогућава да се Његов лик наслика. Наиме, како је Ананија објаснио кнезу: „Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека“. Није, дакле, као човек него као Свечовек, како истиче Свети владика Николај, који поводом настанка Нерукотвореног Образа Господњег, пише даље: „Видевши труд Ананијев, Христос га призва к себи, узе од њега чисто платно, положи на своје лице и поврати му. На платну је остао јасан лик, који је обрадовани сликар однео своме господару. Тај лик је и сада познат. Он показује изразиту мушку лепоту и снагу."

Ова лепота Христова јесте заправо одраз преображене калокагатије - древног јелинског учења о идеалу хармоније између етике и лепоте (и снаге), с тим што се у хришћанским поимању - дух уздиже на пиједестал а тело (које ће се распасти, али ће по навршетку времена васкрснути и тако преображено сјединити се опет са душом) јесте у служби духа али није изопштено из сфере лепог (како то криво схватају јеретички тзв. пуританци), већ је само разлучено од паганске идолатрије тела.
Анђели који се по извољењу Божијем јављају људима у виду красних младића, затим демони који су приказани као црни и ружни, као и читава естетичност хришћанског иконописа и друге хришћанске уметности, сведоче о хришћанском идеалу лепоте. Велики светитељ и богослов Св. Григорије Ниски (IV век) пише: „Треба веровати да је у свако биће заложен неки премудри и уметнички логос... Ако је Бог пунота добра, а човек његов лик, значи да лик у томе и има подобије прволика, јер је испуњен свакојаким добрима. Следствено, у нама постоји слика свега прелепог, свака доброта и мудрост, све оно што је схватљиво о најбољем“. У истом духу, Св. Василије Велики (IV век) казује: „…прославимо највећег Уметника, што је премудро и мајсторски створио свет, и из лепоте видљивог схватићемо Онога који претходи и који је изнад свих лепота."

Дакле, лепота (телесна, земаљска, физичка..) симболише лепоту духа и упућује на „највећег Уметника", како Творца назива Свети Василије.