Наш пут обасјан светлошћу Рођења Христовог

07. јануара 2014. / Коментар

Светлост празника Рођења Богомладенца Христа, из године у годину обасјава наш пут, крепи нас да истрајемо на њему и побуђује нас да своје погледе устремимо ка његовом одредишту у вечности. А тај пут, јесте један од оних путева којима се ређе иде. Нарочито данас, када се осврнемо на период вишедеценијске духовне окупације србских земаља и дубину нашег народног пада, јасно је да одавно живимо у временима када мало Срба зна куда води овај пут који ми изабрасмо. Још је мање оних који њиме иду. Какав је, дакле, то пут и по чему се они који њиме путују разликују од – нажалост – већине наших сународника?

Наш је пут – пут родољубља. Овај пречесто злоупотребљавани и компромитовани појам заправо описује осећање које уистину јесте становник душе сваког нормалног човека. Истина, многи ће данас радо кренути путем родољубља, али тек декларативно. Заправо, они бирају пут површног и необавезног „патриотизма“, који је само бледа сенка нашег туробног и трновитог али узвишеног пута. Још је даље од нашег пута (заправо сасвим му је супротан) правац којим се креће читав корпус псеудо-националног кабадахијског оргијања, које је често скопчано са „званичним“ и конвенционалним „национализмом“. Такав квази-национализам робује јудео-масонским и либерал-демократским догмама, а веру Христову прима површно и/или погрешно, услед чега је као идеја био и остао јалов. Следбеници таквих беспућа, данас истина имају анти-евроатлантски и про-руски став, али махом и даље презиру нашу „љотићевштину“, иако је она на таквим позицијама била (изворно и фундаментално) још у давна времена када су русофилство и разобличавање мита о англо-америчким тзв. савезницима били јерес за многе овдашње званичне и конвенционалне „националисте“. Они су своје геополитичко опредељење почели да мењају тек након НАТО злочина над нашим народом деведесетих година.

Наш пут није само пука философија, политика или геополитика. Наш пут је стаза на којој људи често проналазе себе и смисао свога постојања на земљи, кроз службу својим ближњима, Богу и своме роду. То је исконски србски пут – светосавски пут као стаза србског православно-хришћанског завета. Њен савремени политички израз ми видимо у национал-револуционарној идеји и програму,којим смо објавили позив данашњем распетом и потлаченом Србству. Позив на фронт борбе за остварење идела србског народног социјализма. Дакле, наш пут јесте православни пут, коме су једнако супротстављени и отворено богоборство као и сваки вид псеудоправославља – анационалног, пацифистичког, конформистичког и „политички коректног“, јер такво „православље“ светосавски национал-револуционар, који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.

Оно што је такође битна одлика таквог нашег пута, јесте да они који њиме ходе не могу начинити ни један корак без доброг промишљања какве ће то последице оставити на заједницу у којој живе. Они не могу дозволити себи свраћање у „друмске механе“ нерада, лењости, самовоље... Они не могу дозволити себи паразитски начин живота, на рачун својих ближњих или на рачун друштва у коме живе. Индивидуалистички дух њима је стран. Њихова лична срећа не зависи од количине материјалних добара које током живота прикупе, већ од онога што су као појединци или у сарадњи са другима створили и пружили своме роду – заједници у којој живе. Јер човек је социјално биће и не може живети одвојено од других, нити се уопште може побећи од узрочно-последичних веза које проистичу из поступака сваког од нас. Управо дух хришћанске солидарности нашег народног социјализма значи и то да се нација не схвата као прост збир појединаца на одређеном простору, већ као органска, добро организована и функционална заједница у којој постоји хармонија међу сталежима и социјализација друштвених добара.

Следбеник таквог пута није луталица вођена личним задовољствима. Он зна свој циљ и добро познаје пут којим се до њега стиже. Његово путовање траје до краја његовог живота. Земаљски циљ као коначано одредиште не постоји. Подвиг и борба су начин живота а не тренутна потреба изазвана тешкоћама кроз које пролази наш народ. Онај који је пошао таквим путем није утописта, упркос злурадим гласовима душмана, бројних дефетиста и лажних душебрижника. Он зна да идеалан свет не постоји нигде другде осим у Царству Небеском, из којег зрачи Божићна светлост која данас обасјава све правоверне хришћане који следе светоотачки календар ћесара Јулија. А празнични бадњаци – „наши стари рођаци“, осим што нас упућују на наш аријевски искон и осим што нам дочаравају ватру којом је огрејан Богомладенац, подсећају нас својим горућим лишћем и на пролазност земаљске природе. Из тог разлога ми и знамо да коначно одредиште нашег пута у некаквој „идеалној“ земаљској држави не постоји. Постоји само борба да се свет учини што је могуће бољим, да се створи отаџбина права – духовно висока и социјално праведна, која ће окупити све наше србске крајеве. То није никакав хилијазам, већ дело службе Богу и ближњем кроз трудну борбу за стварање најбољих могућих услова у којима би се људи спасавали кроз Цркву Христову. Јер помажући спасење душа својих ближњих и чувајући њихове животе овде на земљи, следбеници нашег пута остварују свој најважнији циљ, који је уједно и ултимативни национални интерес. Живот једног народа наставља да се одвија чак и онда када се наш земаљски живот заврши, тако да је наш задатак на овом путу изградити што је могуће бољи систем у коме ће живети генерације које долазе.

Следбеник нашег пута не путује сам. Он ће сустићи оне који су истим путем кренули пре њега, као што ће и њега самог једном сустићи млађи и наставити након њега даље. Управо нас Рождество Христово, поред празничне радости, упућује и на светоотачку мудрост по којој је „Бог постао човек, да би човек постао Бог“. Стога нас прослава Божића молитвено усмерава и ка нашим светим и славним прецима чија богоугодна дела борбе за Божији закон на земљи, за нас представљају узор. Та бесмртна дела наших Старих, као и велика дела другова пострадалих на овом путу, снаже наш дух и јачају нашу вољу.

Пламеном божићних бадњака, којим је обасјан наш пут, желимо да поново буде осветљена читава наша земља. Тај пламен се никада неће угасити, упркос мноштву душманског накота и њихове овоземаљске силе. Упркос паразитским властодржцима, њиховим ционистичким менторима и ЕУ-НАТО окупаторима србске земље. Упркос шиптарском, усташком, потуричком и сваком другом узурпатору нашег тла. Јер с нама је Бог Који се оваплотио и родио у телу, како би Својом славом, страдањем и васкрсењем вратио човеку изгубљени Рај. Стога је наш пут јачи од сваке злобе душманске. Јачи је и од саме смрти, јер нам је путеводитељ Христос. А ко Христа следи на путу родољубља – поручује нам Свети владика Николај – „ако и умре живеће, ако и погине победиће“.