О истинском црногорству и органском појму србства
23. фебруара 2020. / Коментар
Поводом величанственог и масовног отпора србског народа Црне Горе антихришћанском и антисрбском „Закону о слободи вјероисповести“, којим криминална власт Мила Ђукановића настоји да отме Србској Цркви њене светиње, могу се са србске стране, чути и идеје са тезама о штетности самог црногорског имена и црногорског идентитета који се том приликом означавају као негативан фактор који штети србском националном јединству.
За нас као националисте и борце за јединствену србску државу без икаквих унутрашњих територијалних јединица изузев општинских и градских самоуправа, неприхватљива је наравно било каква идеја о црногорској територијалној јединици као идеалу или трајном решењу. Али не може се никако негирати црногорски обласни идентиет који је зачет државношћу србске средњевековне државе Зете Балшића и Црнојевића, а остварен кроз вековно постојање Црне Горе Петровића. Циљ вековног постојања ове србске државе јесте да она буде искра слободе Србинове и да буде замајац стварања „Словено-србског царства“ (како је то формулисао Свети Петар Цетињски) односно чинилац обнове јединствене србске државе. Велики тумач и идеолог ове идеје – Петар II Петровић Његош, у свом Горском вијенцу, означио је опадање побожности као и нејединство србских великаша - узроцима распада Србског царства. Дакле, једна од основних порука овог генијалног србског писца, јесте призивање обнове србског јединства. Ни Његошу нити владики Данилу Петровићу Његошу (владики из Горског вијенца) нити владики Василију Петровићу Његошу, није сметало да себе истовремено сматрају и Србима и Црногорцима. Управо владика Василије у својој Историји о Црној Гори, на много места помиње „црногорски народ“ али се кроз контекст читавог списа недвосмислено види да он црногорски народ не сматра народом мимо србског народа, већ Црногорце сматра неотуђивим делом србског народа, а као корен црногорске државе препознаје немањићку епоху. Но и поред тога, многи би спис владике Василија данас у Србији погрешно и површно окарактерисали као штиво које промовише „дуални идентитет“.
Однос Митрополије Црногорко-приморске према националном питању и теорија оца Гојка Перовића
Дакле, и данас када јерарси Митрополије црногорско-проморске помињу „црногорски народ“, таква терминологија има историјско утемељење и уопште не мора да подразумева негацију србског карактера Црне Горе. Морамо истаћи да ми не подржавамо многе изјаве и потезе које је кроз своје епископствовање у Митрополији, изрекао и чинио митрополит Амфилохије Радовић. Пуно тога сматрамо контроверзним и магловитим, али верујемо да у његовом држању и мисли, и поред грешака постоји добра намера. Јер ми препознајемо и мноштво позитивних ствари, пре свега обнову мноштва светиња, обнову црквеног живота и учетворостручење броја свесних Срба у Црној Гори за протеклих 30 година. А знамо да свакоме треба судити по његовим плодовима. Да је хтео како му многи спочитавју да од Митрополије претвори аутокефалну „Црногорску православну Цркву“ учинио би за протеклих 30 година бар један једини корак у том правцу. А није га учинио. И не верујемо да ће сада под старе дане (у осамдесет другој години земног живота) издати свој народ који га неизмерно воли и од милоште зове „Ђед“. Такође, морамо да истакнемо, да не подржавамо теорију постојања самобитне црногорске нације какву пласира ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, који не спори да су Срби из Црне Горе и „национални Црногорци“ исти народ, али поштује и признаје слободу избора између ова два изјашњавања, што је свакако штетан став без утемељења у историји и логици. Отац Гојко је без икакве сумње харизматичан и добар беседник, који се иначе изјашњава као Србин, те верујемо да је његова поменута теорија, ствар тактичког приступа са циљем да се у окриљу Митрополије задржи и мноштво оних који се изјашњавају по националности као Црногорци. Разумемо у потпуности такав циљ као оправдан, али верујемо и сматрамо да је тактике ради а зарад остварења таквог циља, сасвим довољно местимично непотенцирање србског карактера Митрополије, а да је пласирање било какве неистините теорије, сувишно, штетно и неоправдано. Али ти лоши детаљи, не могу нимало да наруже целовиту слику србског православног буђења Србске Спарте. Наглашавамо „србског и православног“ јер присуство бројних србских тробојки и порука „Само слога светиње спасава“ и „Слога биће пораз врагу“ на свим литијама широм Црне Горе, уз величанствено певање србских родољубивих песама , потпуно обезвређује тезе како Митрополија наводно ради на десрбизацији литија. Ако се за заставе може рећи да их доноси народ, транспаренти и певање које је иницирано са разгласа и „бине“, потичу управо од организатора, односно црквене јерархије.
Органски појам нације и унутарнационална разноликост
Дакле, појам „црногорски народ“ како код владике Василија Петровића Његоша, тако и данас код јерарха Митрополије, не подразумева никакав дуални национални идентиет. Као што нпр. Србин-светосавац нема никакав дуални верски идентитет. Светосавац је православни Хришћанин а његов србски обичајни израз православне вере, ни у чему га не удаљава од једиства са православном васељеном. Исто тако, црногорски, херцеговачки, босански или македонски обласни идентитети нису никакав десетруктивни елементи, већ напротив – органски делови србске нације. Нација није безлична маса нити идентитетска хегемонија једног дела нације над целином. Многи србство схватају неоргански и замишљају га као шумадизацију свих ваншумадијских србских земаља. А то осим што представља неверодостојно поимање србске нације, јесте и штеточинска идеја која Тврткове љиљане, црногорске крсташ-барјаке или бокељске лабаруме препушта нашим непријатељима. Србско јединство никако не може одбранити наметање шајкаче оним србским областима у којима ова србска капа нема традицију, нити ће се србско јединство успоставити гашењем обласних идентитета и назива. Јединство нације постиже се пуним васпостављањем светосавског животног исповедништва односно јединства србске духовне традиције. Јединства око Цркве, Светог Причешћа, србских светаца, светковина, празника... Није од црногорског обласног идетитета настао црногорски сепаратизам. Сепаратистичке идеје које су имале усташки подстицај и италијанску потпору, остале су пред Други светски рат и током окупације, на крајњој маргини у народу Црне Горе. Црногорско национално изјашњвање, постало је масовно после Другог светског рата. Оно је народу силом наметнуто у комунизму и оно нема никакав континуитет са истинском црногорском традицијом. Као што рекосмо, Србска Црква у Црној Гори, после пада комунизма успела је да обнови и духовни живот Цркве али и да препороди србску самсвест у Црној Гори, учетворостручивши број свесних Срба у Црној Гори. Нити је пак „црногорска племенска гордост“ чинилац која спречава србско јединство, јер у супротном, никада не би 1918. у Црној Гори убедљиво победила бјелашка идеја безусловног припајања Црне Горе – Србији. И то победила, упркос чињеници да је црногорска династија Петровић старија од србијанске династије Карађорђевић и упркос чињеници да је црногорска митрополија једина епархија Србске Цркве која непрекидно постоји од времена свог оснивача - Светог Саве па до данашњег времена. Дакле, упркос свему томе и упркос својој заклетви краљу Николи II Петровићу Његошу, огромна већина Црногораца похрлила је к безусловном припајању Србији, не доводећи притом у питање свој обласни црногорски идентитет, који је био изражен и током Другог светског рата у четничким јединицама Павла Ђуришића, Блажа Ђукановића и осталих црногорских првака четничког покрета који су сви били борци за Велику Србију, односно јединствену србску државу, исповедајући тако са својом „дуалношћу“ - правилно и органско поимање нације.
Наведено поимање нације подразумева пак свест о њеној сложености и разноликости њених делова. А како запажа Константин Леонтјев, сложеност нације јесте њена снага, као што и сложеност организма (сачињеног од мноштва органа) јесте његова снага. Сваки различити део нације кроз своју особеност врши и особене фукције у корист целине народног бића. Црногорци са Брђанима, Херцеговцима и другим србским Динарцима, спонтано су се формирали као посебан народни сој. То се збило у време када се по сломовима царства (Душановог), краљевине (Тврткове), деспотовине (Лазаревића и Бранковића) и Херцеговине (Косачине), велики део србског народа склонио у тешко приступачне планине које почињу од Велебита и допиру до Комова и Проклетија. Властелинске породице,које су одбиле да отпадну од вере и прихвате ислам, лишене су привилегија. Оне се враћају сточарском начину живота, а њима долази све што је расно најборбеније из Босне, са својим исконским прасловенским и балканским фолклором. Тиме се формира најборбенији расни тип - Динарац са епским еланом, поносан и заносан, сав у култу националних идеала. Традиционални Црногорац типичан је представник оваквог типа, и једнако је вредан србству као нпр. учени Војвођанин, отмени Бокељ (који је у неку руку варијетет Црногорца) или србски „јужњак“ који је очувао континуитет црквено-словенске традиције и црквености епохе Светих Немањића, чијим мноштвом задужбина је окружен.