О посети Владимира Путина Светој Гори

03. јуна 2016. / Блог

Пре неколико дана догодила се ова дуго најављивана посета, којој многи дају прворазредни црквени, политички, па чак и мистични значај. Овакво мишљење, наравно, има везе са тим што је Русија поново добила историјску улогу заштитнице православних хришћана, али и са тим што се посета Патријарха московског Кирила и Владимира Путина Светој Гори догодила уочи Свеправославног сабора, који ће се одржати овог месеца на Криту.

Одувек, а нарочито данас када у помесним православним црквама владају многа искушења и смутње, Света Гора Атонска предстаља средиште православне свести и глас православне савести. О томе сведочи и званични став Монашке републике о предстојећем Великом сабору на Криту. Наиме, Дупли сабор Свете Горе подсетио је будуће учеснике Критског сабора да се назив Црква може користити само кад се мисли на Једну Свету Саборну и Апостолску односно Православну Цркву, да друге хришћанске заједнице у еклисиологији нису Црква и да јединство хришћана може постојати само у Евхаристији (Светој Тајни Причешћа) у којој неправославни не могу имати учешћа. Светогорски оци су замолили представнике свих помесних цркви да се подсете учења Светог Фотија Великог и Светог Григорија Паламе који су јасно разобличили папске јереси.

Иако знамо за многе негативне (баш као и позитивне) резултате његове досадашње владавине, не сме се превидети чињеница да је на Светој Гори Путин врло срдачно дочекан, а то се ни у ком случају не може сматрати формалним гестом љубазности светогорских домаћина. Тим пре што знамо да многи светски моћници, попут Обаме, уопште нису добили благослов да посете Свету Гору. А на дочеку Путина, служена је чак и доксологија (славословље) православном владару. Иако неки сматрају да је начин на који је Владимир Путин дочекан на Светој Гори – „претеривање“, ми желимо да по том питању верујемо расуђивању самих Светогораца који се нипошто не могу сматрати необавештенима. Ми, дакле, верујемо у исправност одлуке да се Путину укажу почасти које припадају једном православном државнику, а време јесте – како рече владика Његош – мајсторско решето.