О ситуацији у Црној Гори 

02. маја 2022. / Коментар

У сенци рата у Донбасу и Украјини, као кроз маглу је прошла вест да је у Црној Гори изабрана нова влада. Владу мањински подржава ДПС Мила Ђукановића, који је поражен најпре на парламентарним изборима 2020. године, а потом и на готово свим локалним изборима који су одржани у међувремену. Евидентно је да је спроведено уједињавање најгорег антисрбског шљама у Црној Гори, а по налогу његових иностраних газда, како би се наставио подухват затирања србства у овој србској земљи. Председник нове владе биће Дритан Абазовић, који себе покушава да профилише као новог лидера атлантистичке опције у Црној Гори, а који је одличан је пример који руши све заблуде појединих Срба о такозваној ,,беси" - шиптарској заклетви који подразумева да дата реч не сме да се погази. Дритан је након формирања парламентарне већине пре годину и по дана, (очито по налогу западних амбасада) радио на јасном антисрбском профилисању нове власти, мимо договора да се нова влада не бави питањима раздора већ да буде ,,експертско-антикорупцијска" влада. Али пошто та Кривокапићева влада није била довољно антисрбска, Дритан је погазио своју реч, срушио владу и ступио у коалициони однос са Милом Ђукановићем. Уз покрет Дритана Абазовића, у новој влади ће се наћи и СНП, чији чланови себе сматрају Србима. И они су дакле ступили у коалицију са милогорским неоусташама из ДПС-а, некада својим ,,друговима" из исте партије - комунистичке. Уз поменуте, у владу улазе и тзв. мањинске странке, листом антисрбске, као и СДП чији ће дугогодишњи председник, један од водећих србомрзаца у Црној Гори - Ранко Кривокапић, преузети Министарство спољних послова. Нова влада је добила подршку од својих ционистичких патрона из Америке и Европске уније (по чијој наруџбини је и створена). 

Да ли је онда рушење ДПС-а (на таласу величанствених литија) било узалудно? Наравно да није, то је била битна чињеница чији значај каснији догађаји нису поништили. Знали смо (и о томе говорили) да ће и власт након августа 2020, бити антисрбска, али мање антисрбска него власт ДПС-а. Тако је и било. Урађене су и неке позитивне ствари, пре свега - измена одредби антицрквеног закона. Црна Гора више није тврђава ДПС банде, десиле су се битне промене на низу локалних избора итд. Најновија власт (Дритан-ДПС) је антисрбскија од владе Здравка Кривокапића, али је једнако нестабилна као и она.

Наравно, не смемо заборавити ни чињеницу да удео у омогућавању злодела и преваре Дритана Абазовића, има и недораслост тзв. просрбских политичара. Ту мислимо и на Демократски фронт (ДФ) као и на Здравка Кривокапића. ДФ се често и у знатној мери поставља као марионета Александра Вучића. А као што смо истицали, стиче се утисак да су Вучић и Мило Ђукановић, преко својих сатрапа, таблоида и медија, радили (раде и даље) на стварању фронта: Срби против оних који се национално идентификују као Црногорци (што је наравно непостојећа нација, али то је сад друга тема). И то је фронт у коме Срби губе јер су ту мањина, нарочито што ће уз „Црногорце” бити и сви други несрби. У том Контексту, исправнији је много приступ Здравка Кривокапића, што је заправо приступ Митрополије Црногорско-приморске, а где један фронт чине сви који припадају канонској Цркви у ЦГ. Е ту Срби имају већину, и то је засада једина победничка политичка формула за Србе у ЦГ. Али Здравко Кривокапић је због претераних уступака Абазовићевом и Бечићевом антисрбству, изгубио подршку знатног броја Срба и нанео штету поменутом концепту. Он је на власт дошао као Србин уз масовну подршку србског народа, да би током трајања мандата направио више потеза који су ишли на штету србском народу, и чини се да је то радио снисходећи Бечићу, Абазовићу и страним амбасадорима, како би по сваку цену продужио век своје владе. И ту се сасвим мекано и млако поставио, и нанео велику штету србском интересу. Имамо у виду његов калкулантски однос спрам потписивања ,,Темељног уговора"  између владе Црне Горе и Србске Православне Цркве, смену министра Лепосавића, који се јавно декларисао као Србин, и који је одбио да каже неистину - да су у Сребреници Срби починили геноцид и то га је коштало министарског места. Такође, преко ноћи, Здравко Кривокапић је постао ЕУ-фанатик и љубитељ НАТО-а. Честитао је више пута ,,празнике" терористичком режиму у окупираној Приштини, и починио бројна друга недела, због којих већина Срба није имала (довољан) мотив да снажније (или уопште) брани његову владу. Оно што је Здравко Кривокапић задржао и након избора, јесте испољавање привржености Цркви, што је дубоко противречно већини аспеката његовог срамног понашања и држања. 

Треба поменути и ,,Демократе" и њиховог вођу Алексу Бечића, који су такође србским гласовима (знатним делом) дошли на власт, а доносили су одлуке на штету нашег народа додворавајући се својим западним господарима и несрбским бирачима.

Као позитивну чињеницу у овим догађајима можемо навести очекивање да сарадња Дритана Абазовића са ДПС-ом буде третирана од стране његових бирача као велика компромитација. За очекивати је да велики део његових присталица приђе ,,Демократама". Ма колико Бечић био љигав и одвратан, показао се као мање зло од Дритана Абазовића. Стога би било од великог значаја да на предстојећим локалним изборима у Подгорици, Дританова УРА уопште не пређе цензус. Наравно, сви навeдени политички чиниоци, осим можда и само донекле ДФ-а, следе и служе своје ционистичко-атлантистичке господаре, и као такви, никада неће делати у србском интересу. 

Битна је чињеница да је Србска Православна Црква у Црној Гори остала најјача организација, институција која има највеће поверење у подељеној држави каква је Црна Гора, која има свој снажан ауторитет и која у сваком тренутку може да окупи највећи број људи од свих друштвено-политичких група и организација. То важно, јер партије не могу заштитити србске интересе на прави начин, а иначе, језгро окупљања србског народа треба да буде Црква Христова, како у Црној Гори тако и у свим србским земљама. Србско буђење Црне Горе дошло је 2020. године након бруталног режимског напада на Цркву. Дакле, Србска Црква се показала као тај његошевски тврд орах који ломи зубе србским непријатељима! И то је јасна порука и јасан путоказ куда србски народ треба да иде. Порука да је црквеност темељ србског идентитета и да је оцрквљење предуслов истинске србске обнове и србске слободе! Та победа Цркве је стога и победа над свим лажним квазипатриотским путевима и фалсификатима србства широм србских земаља. Када се духовне координате србства у Црној Гори подесе, неизоставно ће органским следом ствари доћи и до политичког сређивања ствари. И они ,,национални Црногорци" који су верни Србској Цркви, ако се истински оцрквене, неминовно ће спознати да је  ,,црногорска нација" лаж. Али и свесним Србима нужно је оцрквљење и због чињенице да србства без Цркве и без Христа нема. Без Светог Саве, Светог Василија и Светог Петра. Наравно, не мислимо на номинално позивање на њих, већ на животно исповедништво којем нас они уче.

Јер главни циљ оцрквљења и сабирања Срба око Светог Причешћа јесте тежња ка задобијању Царства Небеског чиме се једино и царство земаљско може ваљано одржати на дуже време, како то учи Свети Николај Србски.