Окупација и терор као наслеђе „ослободилаца“

21. октобра 2012. / Коментар

Комунистичког окупатора на србском тлу наслеђивала је постепено, током последње две деценије, окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Ова друга окупација природно је проистекла из прве, од које је и преузела штафету борбе за распарчавање Србства по авнојевским шавовима. Стога, сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са комуно-демократским окупатором србске земље,  нити да његове датуме прихватамо за своје празнике.

У последње време све се више поставља питање да ли је у Србији још увек потребно разговарати о Другом светском рату, од кога је протекло већ седам деценија? Међутим, наслеђе нерешених питања везаних за Други светски рат и грађански рат у Србији и дан данас коче србско саморазумевање. И данашњим обележавањем новоуведеног „Дана сећања на србске жртве у Другом светском рату“, антисрбски режим и овдашња псеудиелита скрећу пажњу са суштинског питања одговорности за србски суноврат у ондашњим тмурним и крвавим временима. Несумњиво, дан 21. октобар 1941. године, у коме су немачке окупационе снаге извршиле масовно стрељање србских цивила у Крагујевцу, јесте дан великог србског страдања и као такав мора бити обележен, али је недопустиво да се и даље сакривају чињенице о узроку не само ове трагедије, већ и целокупног србског страдања у Другом светском рату. Наиме, авети комунистичке прошлости ни данас не дају мира Србији. Наследници црвених политичких комесара, преобучени у тунике демократије, либерализма и људских права, одричу Србији право на истину о њеној болној прошлости. Може ли Србија постојати као држава верна самој себи, ако не зна своју прошлост или ако се темељи на историјским лажима и фалсификатима?

Заправо, не ради се само о рату као историјском периоду, ради се о темељном питању србског саморазумевања, србског односа према својој прошлости и будућности. Ради се, у крајњој линији, о томе шта то значи бити Србин. Педесет година комунизам је уништавао србску душу, тако што нам је одузимао историју. А како нам је одузимао историју тако нас је чупао из корена и претварао у људе без памћења, без прошлости и без самосвести. Данас то исто раде разни „другосрбијанци“, активисти којекаквих невладиних организација, грађански интелектуалци, демократе, „реформисани“ социлалисти, комунисти, самопрокламовани антифашисти и сви они који сањају и прижељкују црвену петокраку. Читава та клика тражи да се 7. јули прогласи државним празником, што није ништа друго него повратак у титоистичке шаблоне.

Што се нас тиче – нема расправе! Србија најзад мора открити своје истинско лице и престати да се скрива! За нас 7. јули и 20. октобар нису празници. За нас бољшевичке убице нису ослободиоци. Црвени празници, њихови датуми, њихове светиње и њихово наслеђе нас не обавезују. Нас не занимају њихови дани устанка и лажног ослобођења, као ни сви остали њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке, масовне гробнице стрељаних родољуба, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа.

Комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку. Међутим, онима који данас чезну за поновним величањем комунистичких злочинаца још увек није доста смрти и разарања. Титоисти и данас прижељкују србску крв, као што прижељкују и стрељачке водове и мрачне ћелије за србске патриоте. Па ипак, кад се већ покреће питање Другог светског рата, треба рећи и то да је немачку окупацију заменила комунистичка окупација, још тежа и још страшнија од немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Ова последња окупација, природно је проистекла из претходне од које је и преузела штафету борбе за распарчавање Србства по авнојевским шавовима. Стога, сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са комуно-демократским окупатором србске земље, нити да његове датуме прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо агенте СССР-а, Лондона или Брисела. У том смислу, став Србске Акције је јасан. Ми се јасно и гласно противимо тренду бољшевизације Србије у било ком облику!

Можемо ствари да поставимо и на другачији начин: као што је борба против бољшевизма у трагичним данима 1941-1945. представљала борбу за биолошки и духовни опстанак србског бића, онда је борба против комунистичког отрова исто толико потребна и данас, јер су многи отровни плодови комунистичке куге и даље актуелни. Таква борба свакако значи конфронтирање са псеудо-русофилским министрима данашње србске назови владе, бриселским комесарима, „антифашистима“, другосрбијанцима и разним другим несојем. Та борба за нас је духовно питање. Она је питање србског идентитета. Бољшевизам у свим његовим облицима и њему сродним идејама, као што су мондијализам, интернационализам, лажно европејство... мора нестати из Србије! Јер и данашња духовна и културна окупација србских земаља, као и социјално и национално понижавање србског човека, спроводи се управо посредством данашњих демонократских наследника старих комунистичких „ослободилаца“. Стога, по питању борбе против такве комуно-демократске куге, не сме бити никаквог компромиса.

Комунистичка борба за власт коју је покренула Коминтерна и којом је командовао Стаљин, није била борба за ослобођење Србије. Совјетски тенкови који су октобра 1944. године у Србији успоставили власт Брозове терористичке булументе, нису ослободилачки! Због себе, због своје прошлости и своје будућности морамо разагнати све непријатељске лажи и обмане. Србски народ никада није био бољшевик. Он то није ни данас. Уједињени под заставом Србске Акције, покажимо свим нашим непријатељима да Срби никада неће постати бољшевици и одроди.