Пајац Дејан Ристић и корачнице Србских добровољаца

19. маја 2021. / Коментар

Медији у Србији и даље брује о „скандалу" на „Свечаној акдемији поводом Дана победе", којој су присуствовали сви највиши функционери власти, а где су "свечано рецитоване песме фашистичке организације Збор Димитрија Љотића 'Мртви нисте', 'Сви за једнога' и 'Ми знамо борбу што нас чека..."

Ретке су тако одвратне појаве, каква је пајац - Дејан Ристић, прорежимски историчар и члан трочлане комисије која је одобрила сценарио за наведени програм тзв. свечаности поводом тзв. Дана победе. Због своје снаге и лепоте, корачнице Србских добровољаца су се допале аутору сценарија Ђорђу Павловићу, уметничком директору Филхармоније младих, и све што се потом збило, добро је познато. По среди је нови медијски линч и надметање мондијалистичких и комунистичких мракољуба, у нападу на Учитеља и збораше. Али на то смо навикли. Него, да би покрио свој пропуст и своје незнање, шарлатан и пајац Ристић, измислио је да наведене корачнице изворно немају везе са Збором и Србским Добровољачким корпусом, него да је њихов аутор, нико други до чувени књижевник Момчило Настасијевић. Наравно, ове ратне корачнице није написао Настасијевић (који се и упокојио три године пре почетка Другог светског рата у Југославији), иако јесте био близак појединим зборашима, пре свега проф. др Димитрију Најдановићу, проф. др Ђоки Слијепчевићу и проф. др Матеји Матејићу, што и не треба да чуди када се зна да је са Најдановићем и Слијепчевићем заједно предавао у Четрвтој мушкој гимназији, да је његово књижевно стваралаштво имало додира са органским схватањима зборашке идеје и да је гро збораша припадало интелектуалној елити са којима су многе јавне личности тог доба имале што пословне, што приватне контакте. Дакле, све и када би Настасијевић заиста био аутор ових корачница, опет би била неистина тврдња шарлатана Ристића, по којој те песме немају везе са Љотићем и Збором.

Наведне корачнице, аутор сценарија преузео је из „Тврђаве" - збирке добровољачке лирике, која се не може доводити у везу са Момчилом Настасијевићем, али може са једним нашим такође великим песником - Симом Пандуровићем, кога ће похвално слово зборашким песмама, коштати тамновања по доласку комуниста на власт. У предговору ове ратне збирке, између осталог, Пандуровић наводи: „Шта је видно у овој збирци сасвим младих људи? Да то нису само речи него и дубока вера. Они су то, уосталом, и посведочили. То нису позиви у бој из топле собе, него заклетве на бојном пољу. (...) Неки од аутора ових песама већ нису у животу, јер су га жртвовали том идеалу, потврђујући оно што су певали и делом. (...) Ово је књига нарочите врсте, можда једина у нас досада. То је поезија бораца. Зато она делује друкчије но остале. То је генерација талената који се јављају у трагичним тренутцима своје земље, изложене свима искушењима. Али, њихова вера спашће њину отаџбину."

Без обзира на наказност саме појаве прослављања лажног Дана победе, лепо је што је зборашко-добровољачке стихове могла чути цела Србија. Стихове које сведоче о идеализму оних који су их стварали и произносили у својим јуришима. Стихове који указују на сушту супротност лепе мисли Збора, свим лажовима, кукавицама, незналицама и бескичмењачким самопромотерима, какав је Пајац Ристић.