Режим у Кремљу – добро и зло

25. децембра 2016. / Коментар

Једна од ударних вести у седмици на измаку, била је вест о добијању наоружања из Русије, које би током наредне године требало да стигне у Србију на основу потписаног уговора. У склопу поменутог, као најзначајније се истиче поклањање шест Мигова 29, чиме ће се донекле поправити јако лоше стање у ратном ваздухопловству Србије. Свакако, позитивно је то што ће Војска Србије имати шест нових модернизованих Мигова 29, али је негативно то што издајнички Вучићев режим ту чињеницу већ сада користити у сврху самопромоције.

Да ли је овај поклон из Русије можда показатељ да је Вучић постао проруски човек? Наравно да није, јер паралелно сарађујући са Русима, Вучићев режим је сервилан према НАТО злочинцима који своју канцеларију имају у овдашњем Генералштабу. Наравно да шест Мигова 29 не могу надоместити сва злодела Вучићеве власти према нашој Војсци и целокуно подривање безбедности наше земље. О свему томе било је речи и на недавним протестима војног синдиката.

А како објаснити чињеницу да Путинов режим, односно владајућа „Jeдинствена Русија“ подржава СНС и Вучића (што је потврђено и током последње изборне кампање)? Једноставно, Путинов режим је приликом сваких овдашњих избора подржавао оне опције које су за улазак у ЕУ, а притом нису (макар не јавно) за ступање у НАТО. Кремљ води ограничен сукоб са западним хегемонизмом и притом често калкулише. Због тога, власти Руске Федерације нису никада подржале неку србску опцију која је против ЕУ, јер нису желеле да се због Србије конфронтирају са Бриселом.

Треба, међутим, истаћи и то да данашња држава Руска Федерација није заснована на исконским руским и православним темељима. Она у себи има елементе руске државотворне традиције, али такође има и прегршт ванзаветних елемената. Али и поред свега, садашња Руска Федерација јесте држава коју сматрамо не само за пожељног, већ и за нужног стратешког партнера Србије. Путинов режим је већ одавно увидео значај Православља за процес снажења руске државе и Путинова спољна политика, као и одређени аспекти његове унутрашње политике, представљају какву-такву противтежу западној хегемонији, политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. Такође, Руска Федерација за време Путинове власти показује „вољу за моћ“, за разлику од бедног стања у Јељциновој епохи.

Ипак, као што нам је одвратна русофобија, одбојни су нам и идолопоклонство и глорификација Путиновог режима. Не мислимо то само због чињенице да исти подржава Вучићев СНС, нити због ванзаветне идеологије русијанства, нити пак због чињенице да у себи у извесној мери садржи и бољшевичко наслеђе, него и због калкулантских или полукалкулантских потеза у спољној политици. Јер Путин са својим сарадницима, иако је несумњиво унапредио доста тога у Русији, није владар који се понаша као неко ко је надахнут руским националистичким идеалом – идеалом Свете Русије, већ пре свега жељом да буде озбиљан чинилац у светским овирима и битан играч у глобалној расподели моћи. Како би у томе успео, учинио је Русију поново снажном, да би му она била покриће и залог у процесима глобалних калкулација и комбинација. Додуше, таква амбиција Путиновог режима ипак се делимично поклапа са интересима руског народа, а самим тим и са интересима србског народа. Ствари, дакле, морамо посматрати објективно јер нису нимало једнозначне.