Руски конвој

19. децембра 2011. / Коментар

Један од догађаја који су обележили протеклу недељу, јесте успешан долазак руских камиона са укупно 300 тона хуманитарне помоћи, коју је власт Руске Федерације упутила србском народу на Косову и Метохији. Тријумфални дефиле конвоја, који је и поред вишедневних тензија, уз забране и препреке окупатора, постигао свој циљ, демонстрирао је силу империје коју не може задржати ни евроунијатска окупаторска мисија, а поготово не шиптарски узурпатори. Тиме је србски народ на Косову и Метохији несумњиво охрабрен и подстакнут на даљи отпор, услед обновљене и подгрејане свести да постоји пријатељска светска сила која га подржава у намери да истраје у борби за опстанак на свом огњишту. Свакако да држање Александра Конузина, амбасадора  Русије у Београду, по питању србских барикада и уопште србског питања на Косову и Метохији, улива велико охрабрење, нарочито ако се упореди са отвореном издајничком политиком режима Бориса Тадића, који позива на уклањање барикада, оптужујући србске бранитеље за наводне нападе на окупатора?!

Међутим, наведена манифестација подршке из Русије не сме и не треба да проузрокује одлазак у другу крајност. Не би било исправно нити корисно стварање новог таласа  глорификације актуелних руских власти, које су у више наврата показале да им у Србији не одговара долазак на власт било какве политичке снаге која би била противник приступања злокобној Европској унији (како услед евентуалног сукобљавања Русије са ЕУ због Србије, не би дошло до угрожавања плана о гасоводу). О томе сведочи и нескривена наклоност актуелног московског режима Српској напредној странци, која истина није чврсто опредељена за приступање НАТО-у али јесте заговорник безусловног приступања Србије Европској унији.

Очигледно је да су власти Руске Федерације, које су одбиле захтев косовско-метохијских Срба за добијање руског држављанства, хтеле да се значајном хуманитарном помоћи искупе у очима мноштва родољубивих Срба који полажу наде у Русију, и тиме одбране своју поприлично пољуљану популарност у Србији. Међутим, није ни мало немогуће да се иза такве побуде крије прост економски рачун, јер је чињеница да је русофилија у Србији главни инструмент стварања услова за економску експанзију привредних субјеката Руске Федерације на србском тлу.

Стога, имајмо увек на уму, да су актуелне власти у Москви, и поред појединих добрих потеза на пољу спољне политике, ипак знатно удаљене од империјалних идеала руске православне државности, те је поуздање у власти данашње Русије прилично лоша инвестиција. Реално је очекивати да ће и најмањи заштитнички миг из Москве бити скупо наплаћен кроз багателну продају економских ресурса Србије „русијанским“ тајкунима. Стога, да се не би поновило разочарење из 1999, када су тенкови руске војске ишчезли недуго по тријумфалном уласку на Косово и Метохију а пре НАТО трупа, остаје нам да се непоколебљиво и безусловно уздамо једино у Бога Живог и Истинитог и снагу сопственог духа, као најпоузданија средства у нашој тешкој али праведној борби.