Страдање Новорусије и сумрак путинофилске хистерије

07. јула 2014. / Коментар

Услед злочиначке акције НАТО хунте из Кијева и пасивности Путина и његове тајкунске свите, народ Новорусије претрпео је велко страдање, а њене оружане јединице биле су принуђене на тактичко повлачење из Славјанска и консолидовање у Доњецку и Луганску, где се ових дана припрема терен за велике борбе. Јунаштво команданта Игора Стрелкова и његових бораца, изазива велико дивљење свих слободољубивих људи. Њихов морал и истрајност сведоче да су родољубље и вера у Бога главне полуге њиховог војничког држања. Ипак, најновија дешавања, велика војна материјална помоћ НАТО пакта кијевским узурпаторима, те дефанзива бранитеља Новорусије, изазивају забринутост свих оних којима је Русија на срцу.

Судбина Новорусије као огледало политике Кремља

Све наведено намеће питање (не)одговорности Владимира Путина и његовог режима спрам страдања Новорусије, с обзиром да у схватању и очекивању тамошњег народа, он представља велику наду и заштиту од злочинаца из Кијева.

У нашем веома запаженом коментару „Новорусија – нови бастион националистичке идеје у Европи“ изнели смо, између осталог, и запажање поводом односа режима из Кремља према ситуацији у Новорусији. Осим одобравања и слагања са нашим гледиштем (којих је било у већини), било је и неразумних и неаргументованих напада на нас, јер смо се усудили да се критички осврнемо на лик и дело Владимира Путина и његове свите. Време је показало колико су такви хистерични поборници идолопоконства према Путину били у праву. И још увек показује. А уколико поменути и даље стоје на својим позицијама, нека пробају да их објасне напаћеном народу Славјанска где је мноштво житеља остало без ближњих и без крова над главом услед пасивности режима у Москви, који народ Новорусије препушта на милост и немилост злочинцима и узурпаторима из Кијева.

Недавни пад Славјанска, био је кап која прелива чашу и доказује незаинтересиваност Москве за опстанак Новорусије. Кап која је отрезнила многе који идеализују Владимира Путина, неувиђајући да су калкулантсво и менаџерство, а не Православље и руски патриотизам, главне окоснице његове политике. Понављамо: идеологија Руске Федерације није руски нациоинализам, већ тзв. русијанство као јељциновско-путиновски модел мондијализма. У скалду са тим, по својим животним идеалима, функционери Руске Федерације ни мало не одступају од мондијалистичког менталитета, о чему сведоче бројне чињенице из њихове приватности, од којих је посебно индикативна та да њихова деца листом живе и школују се на Западу. Такође, многи функционери РФ и лично имају девизне рачуне на Западу као и разноразне личне пословне аранжмане и комбинације. Ово све треба имати у виду када се одмерава политика садашње власти РФ, која увек у суштини балансира између државних интереса Русије и личних интереса њених припадника. Примера ради, власти РФ ће ватрено бранити територије које су извор енергетских ресурса (Кавказ, Црно море), јер су „руски“ тајкуни главни експлоататори поменутих ресурса од којих они лично имају велику финансијску корист. Међутим, када је реч о подручјима попут Донбаса, тада је западна претња санкцијама (које погађају пре свега личне интересе тајкуна и функционера при Кремљу) сасвим довољна да предупреди могућност помоћи званичне Москве руском народу у Донбасу. Плус, ако је на челу Украјине тајкун Порошенко („краљ чоколаде“), који има вишеструке узајамне аранжмане са русијанским тајкунима, онда је јасно због чега власти у Москви и Кијеву ужурбано раде на нормализацији односа, при чему је Новорусији одређена улога жртвеног јагњета. Путину се више допада могућност да у Порошенковој Украјини има свој улог, него да растури ову неприродну творевину и ослободи руски народ који не жели да живи под чизмом русофобије.

Власти РФ и србски народ

Пример односа према Новорусији прикладно разобличава и ону познату лицемерну доскочицу званичника РФ, поводом заштите србског народа на Косову и Метохији, а која гласи: „Не можемо ми бити већи Срби од Срба“. Овакав став је лицемеран већ због саме чињенице да су власти РФ у Србији у партијском надметању увек подржавале про-ЕУ опцију насупрот декларативно патриотским странкама. Подржавали су ДСС у периоду када је ова странка била присталица прикључења Србије ЕУ, а потом су подржали СНС који је потом и дошао на власт. Дакле, никада власти РФ нису подржавале србски национализам и проруске опције. То јест, подржавали су их само у ширењу русофилске свести у Србији (која погодује економским интересима „руских“ улагача), али на терену политичке борбе, власти РФ се недвосмислено приклањају про-ЕУ опцији, јер је Србија по плану Кремља замишљена као мост сарадње РФ и ЕУ.

Сада је очевидно да власти РФ не само да не желе да уистину помогну србском народу (осим у дипломатској сфери, што је узгред скупо наплаћено багателном куповином НИС-а), већ не желе довољно да помогну ни руском народу у Новорусији, који је показао пуну и потпуну преданост Русији и руководству РФ и који нема никакво прозападно руководство или било шта слично што би Путину и његовој олигархији послужило као изговор.

Могућност расплета

Као што рекосмо, однос Путиновог режима према Новорусији може се објаснити већ образложеним начином његовог калкулантског функционисања. Како год, такво нечињење равно је злочину над руским становништвом Новорусије, чија је народна милиција иако духовно супериорна у односу на непријатеља, технички и материјално ипак инфериорна у односу на украјинску армију којом руководи кијевска хунта и НАТО, па јој је стога помоћ насушно потребна. Јер чак и ако се свест у Москви у последњи час промени (што и даље прижељкујемо, мада је то све мање реално), ништа неће моћи да уклони одговорност Кремља за досадашње масовне жртве народа Новорусије. Ипак, надамо се и верујемо да ће на овај или онај начин, уз помоћ Божију, Федеративна Држава Новорусија као актуелни бастион православне државности, и као симбол слободарске и националне идеје у Европи, одолети свим душманским налетима и опстати. И поред јуначког држања и наношења значајних губитака непријатељу, одбрани Новорусије биће изразито тешко без помоћи војске РФ. Али како год да буде, нека буде по оној Његошевој: Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може!

Оно што је добро, јесте чињеница да су одбрамбене снаге Донбаса сачувале преко 90 процената људства и скоро сво оружје. Морал војске агресора срећом није на завидном нивоу, те ће се иста тешко усудити да ступи у крваве уличне борбе у Доњецку и Луганску (које би обема странама узроковале велике жртве). А без тих борби, Новорусија не може потпуно пасти. Стога, врло је могуће да се сукоб приврмено оконча компромисним примирјем, при чему ће русијанско-тајкунска власт у Москви, у евентуалној и вероватној посредничкој улози при таквом споразуму, покушати да се представи као фактор мира. То ће свакако бити лицемерје, јер је управо њена пасивност заслужна за разбуктавање сукоба. Видећемо да ли ће тако и бити, а до тада, нека борба команданта Стрелкова и његових руских спартанаца настави да исписује нове странице славне историје православног оружја.

Нека Бог подари победу руском народу над изродима Словенства, слугама Ватикана и светског ционизма. Као и велику моралну победу над калкулантском и тајкунском кликом у Кремљу.

Слава Новорусији! Слава победи!