Зашто не славимо „Дан победе“?

09. маја 2017. / Коментар

И овог 9. маја сећамо се србских и руских православних националиста који су се током прве половине прошлог века борили против комунизма, те су наши активисти поново посетили спомен-костурницу припадника Руске народне самоодбране (Русское народное ополчение), која се налази на београдском Новом гробљу. Чланови РНО чинили су језгро Руског заштитног корпуса, а идеологија ове организације била је идејни стуб руске антикомунистичке војске у Србији.

Као што смо и претходних година напомињали, за нас, 9. мај није празник. Рећи ће неко да је то политички непромишљено или непопуларно, јер „ако смо уз Русију, онда морамо славити Дан победе који је најзначајнији празник данашње Русије“. Ми на такве тврдње велимо следеће. Србији јесте нужан ослонац на Русију, али не по цену усвајања аномалија данашње Руске Федерације и комунистичких чинилаца њеног наслеђа. Уосталом, историја србско-руских спона је довољно богата да се може наћи прегршт исправних повода за манифестацију блискости србског и руског народа, без величања комунистичких злочина и комунистичке окупације.

За нас је најважнија истина, а истина је да бољшевичке убице нису ослободиоци. Совјетски бољшевички режим је највеће злочине починио управо над братским руским народом, и то не само у виду масовних физичких ликвидација и прогона Цркве, већ и по питању деценијске индоктринације. Ми данас не желимо да учествујемо у идеолошкој конфузији која влада у данашњој Русији, где се слободарство меша са злочиначким комунизмом; где се славна царска георгијевска лента меша са петокраком и окултним „вечним огњем“, чија сатанистичка асоцијација представља класично бољшевичко изругивање хришћанској традицији руске земље. Дакле, црвени празници, њихови датуми, њихове „светиње“ и њихово наслеђе нас не обавезују, па чак иако би то могло бити патриотски популарно због „љубави према Русији и руском народу“. Дугорочно, свако разводњавање или кривотворење истине, имаће неизбежно штетне ефекте. Конкретно, оваквим „празницима“ релативизује се зло комунизма а стихијски се гура под тепих свака вредност којој би се могла прикачити „колаборационистичка“ етикета.

Даље, ми знамо да истинска русофилија није исто што и совјетофилија или „русијанофилија“. Наиме, права русофилија јесте љубав према идеалима истинске – царске, беле и православне Русије. Рећи ће опет неко, „али сви Руси славе 9. мај као Дан победе и величају Црвену армију“. Све и кад би то било тачно, нама је преча истина од популизма и краткорочних интереса, али истине ради, треба рећи да претходно изнета теза уопште није тачна. Наиме, чак ни код данашњих релевантних чинилаца у руском народу, нема једногласја по питању Другог светског рата. Рецимо, Aрхијерејски Синод Руске Заграничне Православне Цркве (РПЦЗ) и након уједињења са Московском патријаршијом (2007. године), остао је веран поштовању Руске ослободилачке армије и генерала Андреја Власова, кога назива „херојем борбе против безбожног бољшевизма у име обнове историјске Русије“.

Врло је дискутабилно да ли је за Русију немачка или бољшевичка окупација била веће зло, али чињеница је да је и после 9. маја 1945, руска земља остала окупирана, а бољшевици су одбацили стратешку маску толеранције према руској правословној традицији (којој су у данима тоталне дефанзиве на фронту из очајања прибегли) и наставили са старом политиком, која је од тада проширена на читав европски Исток. Они који поистовећују бољшевички СССР са Русијом, нека се запитају зашто у Првом светском рату практично није било Руса који су ратовали уз Немце, а у Другом их је било преко милион. Дакле, то није био „Велики отаџбински рат“ већ нови грађански рат, у коме борбу против СССР подржава преко 90 одсто руске интелектуалне и духовне елите, и то не само у емиграцији већ и у самој Русији. А све и када бисмо борбу Црвене армије признали као руску националну борбу, постоји прегршт руских ратова и битака који више заслужују епитет „Великог отаџбинског рата“. Јер Црвена армија, иако вишеструко бројнија у свим биткама, трпела је далеко веће губитке од Немаца, чак и у биткама које је добила, а у првој фази рата трпела је убедљиве поразе. А касније када је побеђивала, чинила је то уз обилату логистичку и материјалну помоћ Англо-Американаца.

Неспорни су велика храброст, издржљивост и пожртвовање руског човека који се борио у Црвеној армији, али неукусно је и са чисто војничког аспекта, толико уздизати победу (извојевану на сопственом терену) против малобројније немачке војске, која је притом расута на више великих фронтова. Даље, и током битака против Немаца, совјетско војно-политичко руководство показивало је крајњу бахатост и небригу за животе својих војника, правећи од њих топовско месо, што је посебно допринело огромним губицима и што опет сведочи о карактеру совјетског антируског режима. Ту авет бољшевизма, тенкови Црвене армије устолочили су и на србском тлу, а злочинац Броз и његова банда, отпочели су свој крвави осветнички пир, чије последице трају до данас.

Дакле, нас не занимају победе Совјета, Брозових бандита, њихови дани устанка и дани победа, као ни сви остали њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке, масовне гробнице стрељаних родољуба, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа. Све је то наслеђе њиховог 27. марта, њиховог 7. јула и 9. маја. Јер чак и када би узели да је комунистичка окупација србских земаља 1944. године, мање зло од дотадашњег стања (што је опет велико питање на које се не може поуздано одговорити), то је само због чињенице да се десио кобни 27. март 1941. године, после кога је Немачка постала непријатељ Срба и пријатељ околних србских душмана. А знамо да су комунистички бандити прижељкивали тај мартовски суноврат. Све у свему, комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку, и ми не можемо прослављати замену једне окупације другом. Комунистичка окупација је у многим сегментима била тежа и страшнија од немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових овдашњих слугу.

Сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо агенте СССР-а, Лондона или Брисела. А управо је тог 9. маја 1945. године, озваничена окупација Европе, јер је тријумфовала коалиција комуниста на једној страни, а на другој – западних либерал-демократа који су претече савремених мондијалиста. Стога, сваки покушај да се англо-америчко бомбардовање или бољшевички терор током 1944–1945. прикажу као „борба против окупатора“ или пак представе као национално ослобођење, јесте најобичније ругло и карикатура патриотизма. У том смислу, став Србске Акције је јасан: ми се јасно и гласно противимо тренду нове бољшевизације и американизације Србије!