Због чега не подржавамо ни једног кандидата?

01. априла 2017. / Коментар

Став Србске Акције о демократским изборима (парламентарним, председничким или локалним) је познат, и у складу са таквим гледиштем, начелно не искључујемо могућност изборне подршке некој опцији која би у датом тренутку била препозната као колико-толико оптимално решење. Али у погледу предстојећих председничких избора, ми не препознајемо такво решење ни у једном кандидату.

Наравно, јасно је да смо против главних ведета либерал-демократског партијашког паразитизма и дубоко антисрбских политичких кандидата попут Јанковића или Вучића, који ће вероватно победити већ у првом кругу, захваљујући поткупљивању и затупљивању дела народа, затим захваљујући демократском апсурду да је са 25% подршке бирачког тела, плус један глас, могуће освојити власт, као и захваљујући искомпромитованости његових противкандидата.

Наиме, чак и „патриотски“ кандидати су овог пута компромитованији него икад. Војислав Шешељ је својим полтронством према Вучићу сасвим политички обезвредио своју хашку победу, а Бошко Обрадовић је заједничарењем са другосрбијанцима обезвредио своје декларативно супротстављање ЕУ и НАТО. Александар Поповић се понаша као да његова ДСС никада није била на власти и није била паразитска евроунијатска партија, суштински истоврсна ДС-у. Тек од 2008. године, када овој партији вртоглаво пада подршка, иста је почела да глуми патриотизам. Други кандидати, попут Милана Стаматовића, недовољно су познати да бисмо могли просуђивати о њима или имати поверење у њих.

Вука Јеремића ни декларативно не можемо третирати као патриотског кандидата, с обзиром да је реч о старом кадру ДС-а, који је отворено био присталица тзв. евроатлантских интеграција. Иако сада не поседује било какву страначку инфраструктуру, која би му представљала логистику, он води веома скупу кампању новцем сумњивог порекла.

Слици изборног циркуса доприносе и србофобни екстремиста Ненад Чанак, либерални и евроунијатски манипулатор Саша Радуловић, затим Вучићева марионета Мирослав Паровић, као и пајац под псеудонимом „Прелетачевић Бели“ који, чак и да није сорошевски пројекат, са својим баналним и неоригиналним хумором представља магнет за неозбиљне, неодговорне и не нарочито интелигентне младе људе.

Насупрот том политикантском брлогу, ми ћемо и даље настојати да допринсемо коренитој промени начина размишљања и понашања у друштву. Јер једино таква промена може створити армију националних делатника као чврсту базу за будући политички и економски препород; духовно дисциплиновану армију, којој вера православна и завети Предака не стоје само на уснама и која не страхује од последица свог политичког активизма, ма какве оне биле. Као тиха вода која брег рони, таква армија ће, изнедрена из малобројних незагађених извора здраве народне стихије, сијати духом непоткупљивости и спремности на жртву. Њено време ће доћи.