На данашњи дан 1999. године, пут вечности одлетео је србски пилот – потпуковник Миленко Павловић.
Био је командант 204. ловачко-авијацијског пука, а погинуо је у неравноправној борби са НАТО ескадрилом изнад Ваљева, током НАТО агресије на СР Југославију.
Заузевши место другог пилота – свог млађег колеге, са циљем да га спасе погибије, Миленко је, слободно то можемо рећи, задобио место у Царству небеском.
Изговоривши чувене речи: „Нећете ви да гинете, ја ћу!“, посведочио је спремност да положи живот за свог ближњег, што је врхунски чин хришћанске љубави.
Тај лет, који је почео у 12:35 и потрајао свега 12 минута, можемо назвати летом у вечност, јер Миленко Павловић за нас није ту само физички. Свако од нас на физичку смрт треба да гледа као на мост између царства које је „за малена“ и оног вечног царства.
Колико наше идеје вреде ако нисмо спремни да положимо живот за њих?
Колико би наша земља вредела да није било људи попут Миленка Павловића?
Ово су питања која би сваки србски националиста требало себи да постави.
У последњим минутима живота Миленко је изговорио: „Имају ме.“ Ми му одговарамо: Немају те, јер ни јунаштво ни чојство нису опипљиви, нити се могу на радару видети. Хтели су да те спусте на земљу, а ти си се винуо у висине – висине до којих никада ниједан њихов авион неће стићи.