Наша Крсна Слава

31. март 2010. / Издвајамо, О нама

Духовни покровитељ, заштитник и Крсна Слава Србске Акције

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И ОХРИДСКИ

(20. април / 3. мај)

Свети владика Николај Велимировић је рођен 4. јануара (на Туциндан) 1881. у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, а упокојио се 18. марта 1956. у Либертивилу (САД). Његове свете мошти пренете су у Отаџбину тек 11. маја 1990. године.

Србска Православна Црква држи Светог владику Николаја за свог највећег духовника и највећег Србина после Светог Саве. Био је један од највећих светских беседника, па га многи још називају и Србским Златоустом. Из његовог огромног стваралачког опуса посебно се издвајају књиге: „Србски народ као Теодул“, „Национализам Светог Саве“, „Мисионарска писма“, „Охридски пролог“, „Царев завет“, „Православље изнад Истока и Запада“, „Беседе под Гором“... Као хришћански филозоф, песник и историчар, ушао је у ред највећих светских мислилаца.

За време Првог светског рата, априла 1915. године, србска влада је упутила Владику Николаја у Америку и Енглеску, у дипломатску мисију коју је он са успехом обавио. Између два светска рата, владика је предводио Богомољачки покрет, духовно-мисионарски покрет настао у народу, а захваљујући коме је обновљен монашки живот у многим запустелим манастирима широм Србије. Велики допринос је Свети владика Николај дао и рушењу Конкордата, који су Ватикан и влада Милана Стојадиновића хтели да наметну србском народу.

Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит србског народа и његове Цркве прекинуо је пожар Другог светског рата. Владика је од Немаца ухапшен на Петровдан 1941. године. Септембра 1944. спроведен је са Патријархом Гаврилом у концентрациони логор Дахау, у коме су остали до пред сам крај рата. Владика Николај је потом кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, да би у белом свету за свој народ урадио више него што се у том тренутку могло урадити у Отаџбини, у којој су власт приграбили комунисти. Скоро скрхан душевним и телесним болом, у Америку је стигао 1946. године, али је нашао снаге да настави свој црквени и мисионарски рад.

Владика Николај је још за живота сматран и поштован као Светитељ, и то не само од Срба, него и од Грка (нарочито на Светој Гори), Руса (у Русији и емиграцији), па чак и од Француза, Енглеза и Американаца. У србском народу је поштовање према њему као према духовном путовођи и пророку поново оживело и увећало се деведесетих година прошлог века. Србска Православна Црква је Владику Николаја убројала у диптих светих у мају 2003. године.

Тропар, глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа, путовођо рода србског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Србски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије, моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак, глас 3.

Родио се јеси у Лелићу србском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

Врх стране