Поражавајуће је када се најнижи облик политичког уличарства прославља као начин јавног ангажмана. Треба направити разлику између културе вулгарног, простачког „активизма“ и националистичког активизма, који подразумева дисциплину и одговорност коју носимо као активисти и идеалисти. Жена може и треба да буде присутна у јавном и политичком животу, али питање је како: као оруђе идеологија погубних за србски народ (феминизам, либерализам, марксизам) – или као носилац и иницијатор истинског препорода србског народа.
Још је симптоматичнија реакција дела националиста који такве сцене дочекују са одушевљењем. Као да је довољно да неко говори против садашње власти па да му се опрости све, а поготово јавно деловање које је фундаментално некомпатибилно са патриотским принципима, односно практично је отворено оличење непријатеља. Тако долази до апсурда да неки аплаудирају и црном ђаволу, само ако обећава или подржава смену колонијалних управника Србије. Потпуно се губи из вида шта долази после и какве вредности доносе они који данас представљају „алтернативу“.
Не дозволите да вас воде лажни бунтовници – једини бунт вредан помена је онај који лежи на темељима православља, светосавског национализма и љубави према србском народу.