30 година од ослобођења Вуковара

18. новембра 2021. / Коментар

Навршило се тачно три деценије од ослобођења србског града Вуковара, који се те давне 1991. године месецима налазио у рукама хрватских терористичких снага. Под врховном командом злочинца Фрање Туђмана, новоформиране хрватске паравојне формације наставиле су недело усташа из претходног рата и у смутном времену распада СФРЈ, настојале да побију што већи број Срба на територији Славоније, Барање и западног Срема. Свирепим злочинима над србским цивилима, нападом на војску, блокадом касарни, усташе су испровоцирале реакцију тадашње Југословенске народне армије. Она је очистила готово читаву област од усташких паравојски, али су се њихови остаци концентрисали у Вуковару, услед чега овај град постаје поприште великих борби. Град који је био један од битних центара Србског Војводства у 19. веку и који је увек био србски а никада хрватски, јер никада у историји на његовом тлу или у околини није забележен било какав траг хрватске државности, све до злочиначког Павелићевог пројекта.

Иако је Југословенска народна армија, институционално гледано, била антисрбска творевина, као југословенска комунистичка војска, чије је руководство 1991. године водило своју политику за сопствени рачун, интерес србског народа по питању усташке окупације Вуковара подударао се са интересом ЈНА. Стога су се србски родољуби борили у редовима и под окриљем ЈНА за ослобођење Вуковара, јер није постојала другачија могућност да се оружаном борбом ослободи овај србски град од усташких џелата.

Касније, споразумима из 1995. и 1998. године, уз калкулантство антисрбског Милошевићевог режима и притисак НАТО-злочинаца, овај град са читавом облашћу је без борбе предат Хрватима и данас се налази под хрватском окупацијом. Али Вуковар је град који је ослоборђен у борби и није изгубљен у борби, те је србски народ у Вуковару и околини избегао егзодус. Због свега наведеног, ми 18. новембар обележавамо као дан тријумфа србског оружја над хрватским зликовцима и дан престанка усташког терора над србским народом Славоније, Барање и западног Срема. То је праобраз будуће и коначне србске победе над усташким накотом. Стога, настојаћемо и убудуће да обнављамо сећање на ову оклеветану националну офанзиву, која представља крваву али победничку епопеју србског оружја.