„Зар да орден Светог Саве добијају издајничке главе?"

19. октобар 2019. / Активности

У знак протеста због срамне одлуке Светог Архијерејског Синода Србске Православне Цркве, да Орденом Светог Саве одликује осведоченог издајника, борца против Православља и србског националног интереса - Александра Вучића, активисти Србске Акције развили су пред здањем Патријаршије у Београду транспарент са натписом: „Зар да орден Светог Саве добијају издајничке главе?"

Наш протест, усмерен је како на овај сраман чин, тако и на многа друга недела, која јасно указују да је много соли постало бљутаво. Да су многи клирици постали део Система. Део паразитског, капиталистичког, антихришћанског и антисрбског Система који испија крв и испира мозак напаћеном србском народу. А свака успешна борба за национални препород и социјалну правду мора имати национално-револуционарни израз и делатно презирати паразитски Систем који нас гњечи и који је испостава светске закулисе. Према томе, национални активизам не може пронаћи одговарајући поуздан ослонац у највећем делу данашњег  клира СПЦ (част изузецима!), а од стране многих, дугорочно гледано, може наилазити само на непријатељство.

Да ли то значи да смо ми, србски православни националисти, противници СПЦ?

Наравно да не! Ми смо верна чеда Србске Цркве, и овде је потребно разјаснити неке ствари. Нужно је разликовати такозвану званичну „цркву“ од Цркве у пуном и правом смислу речи. Прва је само пука институција и правно лице, у коме суделују људи подложни греху, а друга представља заједницу која је мистично тело Христово и непорочна невеста Христова. Само је Она камен темељац духовне обнове. Њој ми, православни хришћани, припадамо у оној мери у којој се уподобљавамо Христу, и Она је недодирљива за пипке свих служитеља Кнеза овога света. Црква као таква, јесте небоземног карактера. Њу чине сви житељи Царства Небесног, као и крштени и верни народ овог света на челу са јерархијом. Званична СПЦ до данас то јесте и остаће то све док је (и ако је) таласи апостасије (отпадништва), који је запљускују, не испуне сасвим и као такву поплаве у море јереси.

Реалност је да нам се данас уместо истинског Православља, подвижничког и ратничког, којим је од давнина куцало срце србског човека, све више проповеда млако, политички коректно „православље“, отворено за стално прилагођавање духу времена и владајућим политичким факторима. То је „православље“ конформизма, скупих аутомобила, епископских дворова, политичких банкета, екуменских дијалога, коктел-салона и модних ревија. То је „православље“ које православни националиста који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.

Ипак, у СПЦ још увек има кутака у којима се може пронаћи топлина. Тако ће бити све док под њеним окриљем буде правих духовника, истинских подвижника међу монаштвом, свештенством, који нису под контролом Система и који одолевају пошастима  екуменизма, либерал-демократије и евроатлантских интеграција.

Којима је срце испуњено духом подвига и борбе за свој род и своју Свету веру!