Криза у Црној Гори – нови србски препород?

03. јануар 2020. / Коментар

Сведоци смо да је у последњих неколико година процес националног инжењеринга на простору србске Црне Горе знатно интензивиран и да се примиче крају, са становишта владајућих некрста и њихових планова. Етнички Срби у данашњој Црној Гори, изложени деценијским притисцима и пропаганди, пружали су махом слаб отпор новом претапању у другу „нацију ”. После језика, писма, културне и историјске баштине, на ред је дошла и Црква. Ћутали су опет скоро сви када је србски језик са службеног спао на „језик у употреби”, када су непостојећем тзв. црногорском језику додата нова два „слова”, када Црнојевићи, Војисављевићи и цар Бодин одједном наводно нису Срби него су Дукљани, или у још горем случају припадници непостојеће „црногорске народности”.

Наравно, Црна Гора постоји, као србска земља, али сама идеја о националности црногораца као о ентитету који је посебан у односу на србски није настала у Црној Гори, већ у злогласној Коминтерни и међу круговима блиским злочиначкој тзв. Независној држави Хрватској (1941-1945). Таква антисрбска идеја, противприродна је сама по себи, јер негирајући да су Црногорци (са Бокељима, Брђанима и црногорским Херцеговцима) по народности Срби, да говоре србски језик, одричући се СПЦ, значи да се они једино могу звати не-срби, или анти-срби, а никако Црногорци, што је уствари демоним а не етноним. Пример тзв. црногорског национализма јесте пример негативног „национализма”, јер нацију ствара силом негација сваке сродности са србском нацијом као што је то прикладно рекао Драгош Калајић за Хрвате. Тзв. обнова црногорске државности из 2006. године, ни у ком случају се не може звати обновом, јер црногорска држава из периода Петровић-Његоша је била чиста србска држава, у којој је 95% становништва било србско, које говори србским језиком, иде у србску Цркву, користи црногорску (србску) тробојку, а свој идентитет гради на Косовском завету и Обилићевом јуначком подвигу. Нова монтенегринска држава из 2006. године нема никакве везе са том Црном Гором, и слободно се може звати комунистичко-усташком творевином, која додуше не коље, не претвара у сапун и не баца у пећ Црногорце који се и даље сматрају Србима, али борбу против србског идентитета води на један прикривенији и перфиднији начин.

Најстарија установа на простору Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска, основана је још давне 1219. као Зетска епископија (при Србској архиепископији) од стране Светог Саве. Митрополија и дан данас ужива огроман углед међу православним становништвом Црне Горе. Као контратежа Митрополији црногорско-приморској, основана је 1993. године, на Цетињу, а регистрована је 17. јануара 2000. године код Одјељења за безбедност (МУП) на Цетињу, секта под називом „Црногорска православна црква”. Њен вођа, Мираш Дедеић, рашчињен је још 1994. због блуда и разврата између осталих ствари. Занимљиво је приметити да је у периоду пре рашчињења Мираш себе сматрао Србином, а своје следбенике је поздрављао као „децу Светога Саве и потомке кнеза Лазара”. Дана 27. децембра 2019. године, посланици Црне Горе усвојили су Закон о слободи вероисповести којим се предвиђа да држава постаје власник свих верских објеката који су изграђени до децембра 1918. године – уколико верске заједнице не докажу власништво. Режимски бандити Мила Ђукановића, као да на тај начин траже да им нпр. Стефан Вукановић Немањић покаже грађевинску дозволу и све остале потребне папире за градњу манастира Морача који је иначе саграђен још 1252. године. На опште изненађење свих, србски народ се поводом усвајања овог закона напокон дигао на ноге и широм србских земаља се одвијају протести, молебани и литије. Сматра се да у овим догађајима учествује скоро 100 хиљада житеља Црне Горе, са тенденцијом да тај број буде све већи. Народ носи тробојке, крсташ-барјаке односно оне симболе који чине основу србског идентитета Црне Горе. Овим законом, Мило Ђукановић је планирао да уоквири процес националног инжењеринга али проблем му ствара горе поменут број Срба који су напокон устали из летаргије.

Можемо закључити да се србски народ полако буди из дефетизма и да је ово била последња кап која је прелила чашу. На основу свега реченог испада да је Мило Ђукановић нехотимично постигао да се Срби Црне Горе пробуде, уједине и да коначно стану у одбрану права на живот, веру и слободу. Дешава се и сјајна ствар окупљања Срба у свим србским земљама око ове борбе наше браће и сестара у Црној Гори. Али најзначајније ће бити ако по принципу „увиђања вредности свог блага тек онда када лупежи на њега кидишу” србски народ истински пригрли Цркву Христову, али не као пуко обележје народног идентитета, већ пре свега као радионицу спасења. То би била истинска и србска слога, слога око Светог Причешћа чиме се усмеравамо ка непролазном царству, ка Небеској Србији, што је најважнији циљ и на индивидуалном и на националном плану. Уосталом, само таква тежња може и царство земаљско (сутрашњу слободну, велику и уједињену СвеСрбију) створити и одржати на дуже време, како је то учио Свети владика Николај.