Србска Акција и неомарксизам

03. март 2011. / Блог

Огњен ВУКОВИЋ

Ментална матрица левичарења овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она има право да се бави економским и социјалним питањима.

Србска Акција ради добар посао! Како то знамо? Тако што се на левичарском сајту marks21.info појавио чланак који за мету напада има најпре поменуту организацију. У питању је већ класична полуинтелектуална левичарска анализа која обилује како позивањима на идеолошке марксисте тако и цитатима из прогама Србске Акције. Такође, чланак обилује паушалностима, демагогијом и којекаквим идеолошким флоскулама те подметањима којима је левица иначе склона. Зато не би било лоше да се на такав напад одговори. Наравно, снагом аргумената!

Да не буде забуне, већ летимична анализа чланка и пратеће опреме довољно говори о његовј намени. У складу са правилом о хиљаду пута поновљеној лажи која постаје истина, аутор готово у свакој реченици где се спомиње Србска Акција користи реч „фашисти“. Фашизам и изведенице се у тексту понављају ни мање ни више него 16 пута. Међутим, треба имати у виду да читав чланак (без фуснота) не прелази 2.000 речи, а да добар део текста чине цитати из програма Србске Акције. Дакле, грубо речено на сваких 126 речи једна је „фашизам“ или изведеница.

Такође, употребну вредност чланка допуњује и слика руских црностотинаша. Слику прати и коментар о учешћу црностотинаша у погромима Јевреја. Али ако сте помислили да слика има некакве везе са чланком, преварили сте се. У самом тексту се Јевреји не помињу ни један једини пут, а о Црним стотинама, и уопште руским организацијама, нема ни словца.

Што се самог чланка тиче, већ на почетку аутор пише:

Ovaj prilog debati o savremenom srpskom fašizmu pisan je u kontekstu sve značajnijeg okretanja fašističkih organizacija socijalnim i studentskim pitanjima, u pokušaju zloupotrebe posledica ekonomske krize i dubokog društvenog pada za jačanje svojih redova, svoje pozicije u društvu i ostvarivanje svojih programa.

Поред већ пословичне етикете/оптужбе за фашизам, Србској Акцији се замера да жели да злоупотреби последице економске кризе. Ментална матрица левечарења овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она има право да се бави економским и социјалним питањима. Свет писца се очитује у дихотомији неолиберализам – марксизам или прецизније капитализам – социјализам, где је либерални капитализам по дефиницији лош, а социјализам добар. Свако треће се искуључује, а национална алтернатива се на силу трпа у контекст капитализма иако са њим нема ама баш никакве сличности. Дакле, када националисти имају да понуде решење економско-социјалних проблема, они у менталној матрици марксистичке левице, заправо „злоупотребљавају економску кризу“. Све се то завршава у мантри о националистима као слугама капитализма. Ова неутемељена оптужба и клевета изриче се из просте немоћи. Марксизам разуме либералну реторику, јер са њом дели исто индивидуалистичко и материјалистичко утемељење, али није у стању да разуме националну алтернативу, јер она почива на органском становишту. Суочен са оним што не схвата, марксиста у својој интелектуалној немоћи оно што не разуме проглашава за тајног слугу свемоћног и свеприсутног капитала, по принципу „не знам шта је, али знам да није добро“.

Аутор заправо већ у првој реченици пориче легитимност и право националних револуционара да понуде одговоре на проблеме данашњег друштва. За марксисту националисти као да не живе у друштву, као да не постоје и као да су нека спољна или страна сила која покушава на силу да се умеша у простор који јој не припада. Само постојање или помињање националне алтернативе чини да се марксиста осећа нелагодно, јер му је угрожена лежерна позиција јединог критичара капитализма. Ово негирање права на постојање националиста, довољно говори о моралном и интелектуалном квалитету аутора.

Већ у следећем пасусу понавља се, за сваки случај, фашистичка етикета:

Krajnje je vreme da se tzv. ‘patriotske organizacije’ poput Dveri, Srbske Akcije i Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu – kao fašističke. Kao što bi se edipalni šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući sitni srpski buržuj vratio u idiličnu patrijarhalnu ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu ‘Bog-kralj-domaćin’.

Тек да не буде забуне аутор открива и свој интелектуални хабитус – неомарксизам, психоанализам, франкфуртска школа – Фром, Маркузе, Рајх, Адорно. Ради се о школи која је превазиђена, коју је прегазило време и чији су постулати оборени. Ипак, марксисти се још увек упорно држе ове ненаучне „науке“ када је у питању свака расправа о „фашизму“. Просто, ради се о суштом догматизму и политичкој употреби једне неистине.

Након цитирања Ериха Фрома и његових нагваждања и пригодног цитата Адолфа Хитлера (тек да се зачини), и то наравно из друге руке, аутор показује шта му је главна мука.

Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku sredinu – npr. u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu, ili u slučaju Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na nacionalističku kartu, trudeći se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih čini fašističkim?

Националисти делују у академској средини! И ево проблема. До сада су марксисти навикли да само они могу деловати на србским универзитетима. Само они имају право да агитују међу омладином. Они су наравно авангарда како радништва тако и студената. Ово је опет у складу са митском заоставштином шездесетосмаштва. Будући да је марксизам, како су и сами франкфуртовци утврдили, изгубио тло међу радницима, требало је наћи новог субјекта револуционарне промене, и пронађен је међу студентима. Ипак, колико марксистичка слика о „срећним данима" 1968. идеолошка, што би рекло лажна, толико је и њихово схватање србских студената далеко од истине. Србска академска омладина је сита и њих и њиховог монополисања и манипулисања студентским захтевима. Србским студенима нису потребни марксистички агитатори. Србски студенти не виде себе као носиоце левичарске револуције, него се спремају за службу на корист свом народу и држави. А ако треба да буду носиоци револуције, србска студентска омладина биће у редовима националне револуције која тежи препороду народа и државе.

Такође, овде поново упада у очи специфично ментално стање марскиста. Претпоставка је да су националисти страни академској средини, и да су они у њу некако дошли споља или их је неко ту послао. Дакле, марксизам схвата академску средину као свој забран и поново поричу легитимитет националне револуције и оспоравају јој право на постојање. Левичар није у стању да схвати да постоје студенти којима су једнако одвратне и левичарска и либерална реторика. Такође, марксисти не иде у главу да србски факултети нису некакав свет за себе, него интегрални део србског друштва и да мисао националне револуције самостално ниче на србским факултетима колико и у целом србском друштву.

Аутор цитира делове програма Србске Акције да би завршио закључком:

Fašizam sebe želi da predstavi kao ‘treći put’ između marksizma i kapitalizma. ‘Ličnost i klasa – liberalizam i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.’ Cela ova koncepcija se ruši kao kula od karata kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored zalaganja za određeni stepen državne intervencije u privredi, mora postojati ‘nužna dozvola privatne inicijative i privatne svojine’.

Цитирање увек актуелног Троцког и наравно постављање питања својине. Марксиста се поново поставља догматски и ствари своди на једноставно или – или. Приватна својина - да или не! Јер без подруштвљења средстава за производњу једноставно нема комунизма. Дакле, марксисту у ствари уопште не занима поправљање положаја радништва, решавање економских невоља или превазилажење капитализма. Њега занима само остварење митског комунистичког раја, по ма коју цену и без обзира на реално постојеће стање. Зато је марксиста слеп за разумевање задружне својине и задоговорну економију. Будући да не разуме органско схватање друштва, марксиста не разуме ни значење органске привреде. Будући да је аналфабета у временској димензији, марксиста као и либерал остаје само у садашњости одричући прошлост и пројектујући магловиту будућност. Капитал за марксисту припада скупно схваћеним радним људима који могу да га проћердају како им је ћеф. Он не зна за наслеђе ни у смислу примања наследства нити његовог преношења потомцима. И зато уместо да сву имовину схвати као имовину нације, а ову као заједницу свих будућих, садашњих и прошлих генерација, марксиста инфантилно поставља питања средстава за производњу, немајући разумевања ни за породичну, задружну нити општинску својину. Тако марксиста, једнако као и његов старији брат либерал, показује суштински недостатак осећаја одговорности. Он не поседује одговорност према прецима, али ни према потомцима у чију се „светлу будућност“ лажљиво заклиње. Због тога је марксиста рођени расипник који питање својине поставља искључиво зато што тежи тренутном задовољењу својих потреба. Као и његов брат либерал, и марксиста стоји на становишту „после мене потоп“. Такође марксиста и када поставља питање својине он га апсолутизује. Могућ је само један и то апсолутан одговор. Приватна својина је или апсолутна и недодирљива, као за либерала, или уопште не постоји као код марксисте. У својој уображености и полуинтелектуалности универзалног незналице, аутор остаје слеп за целу једну струју органског мишљења, где се и својина схвата органски. Још су немачки романтичари знали да право на својину није апсолутно и да онај ко своју приватну својину користи против интереса нације - може без ње остати, јер нација има већи вредност у односу на појединца и самим тим има легитимно право да се брани од свих који је угрожавају. Из тих разлога, поново је догматски марксиста заробљен у својим мртвим дихотомијама између либерализам и социјализма.

У свом слепилу марксиста оспорава револуционарни карактер Србске Акције. Овде се поново ради о монополисању појмова. Само марксиста може бити револуционар. Националиста је „ситни буржуј“ и према томе не може бити револуционаран. Треба ли поставити питање о радничко-револуционарном педигреу толиких марксиста, па и самог аутора? Такође је занимљиво питање да ли аутор пише о „ситно-буржоаском“ карактеру Србске Акције на основу његове личне импресије, марксистичке догматике („то је тако јер су франкфуртовци тако рекли") и скривања иза ауторитета, или на основу неке анкете или истраживања социјалног порекла чланова и симпатизера Србске Акције.

Након таквих паушалних оцена аутор се окреће тугаљивим теоријама жртвеног јарца, о којима је више мука и говорити. Поново се извлаче стереотипи и етикете да је свако ко спомене нацију, очување идентитета, Православље, етничко, етичко па и расно биће србског народа, аутоматски клерофашиста, расиста и шовиниста. Једина разлика је што се сада у улози жртвеног јарца не налазе Јевреји, него хомосексуалци.

Za Srbsku akciju se lako nazire ko su njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što su npr: ‘Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta’ ili ‘Borbenog srbskog pravoslavlja’. Jasno je da je u pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim primesama: antisemitizam, homofobija, rasizam, šovinizam...).

Након тога се завршава паролом, која је карактерисала само најгору партизанштину:

Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i kroz teoriju i kroz praksu se potpuno uklapaju u njegove okvire.

Овакве реченице би се прави револуционар стидео, али марксистички безморални карактер не. Он „зна" да нема Бога, те му је све дозвољено: да леже, клевеће, измишља, али и да потказује, доставља информације, цинкари и на крају себе поставља за апсолутни ауторитет. Неупитан је суд марксисте, чак и када је његова објективност више него сумњива. Он изриче оптужбу, доноси пресуду, а по потреби је и извршава.

На самом крају овог несрећно склепаног чланка аутор се губи у политички коректној баналности. Револуционар се згражава над постојањем неке организације, а онај који се бори против државе и режима само што не позива „надлежне да реагују“. Између редова се осети да марсксистички „револуционар“ очекује да ће му држава (иначе инструмент владајуће класе) помоћи, заштити га и одбранити од националних револуционара, е да би он могао наставити са својим „револуционарним фантазијама“. Марксиста кипти од мржње, јада и очајања, али и страха. Кроз текст провејава његов вапај: „Зашто још увек постојите?“, „Зашто нисте мртви?“, „Нестаните!“...

Интересантно је да оваква чланак марксисти пишу после оркестриране кампање режимским медија против организације Двери српске, као и у време када је иста организација најавила своје учешће на изборима. И сваки пут када националне снаге изађу у јавност марксистички страх и мржња нарастају до екстрема, уз провалу баналних парола типа „неће проћи“ или још тугаљивије: „солидарно протв фашизма“. Човек би се могао запитати - зашто? Могућ одговор крије се у самој менталној структури марксисте. Његово порекло разоткрио је Милош Црњански у свом чланку „Наш салонски комунизам". Марксиста такође зна да не припада нигде. Он је обескорењена и уплашена креаутра. Ослобођен традиције, нације, породице, повести и духа, он остаје сам, уплашен и проклет. Механички се повезује са другима истим каква је и он. Глуми бунтовника, изиграва опасног момка, прави се интелектуалац, али код марксисте је све то маска. Његов интлект је бедан, карактер отужан, дух закржљао, а храброст никаква. Страх од света и страх од живота тера га марксистичким тирадама у којима проналази некакав смисао. Традицију, нацију и породицу, органску повезаност и припадање заједници не разуме, јер их је изгубио. Зато мрзи све оне који су укорењени и који поседују духовну вертикалу. Мрзи из зависти, немоћи и страха за сопствену егзистенцију, јер у себи ипак зна да је глумац и преварант, да у њему нема ничег снажног, мушког, оригиналног и изворног. Зна да је све око њега маска, као што је и сам шарлатан. Такође, максиста зна да појава националног фронта на србским фаултетима значи да је он такав какав је изгубио не само забран у коме може несметано да агитује, него и да је изгубио позорницу за своју велику фарсу. Када национални студенти поново преузму србске факултете, луткарско позориште домаћег марксизма остаће и без сале и без публике, а глумци ће морати да се врате животу са самима собом, таквима какви су.

О самом летку Србске Акције и предлогу за решавање студентског питања, марксистички аутор нема много да каже. У антрфилеу стоји само следеће:

Najveće ‘iznenađenje’ koje su Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima, gde je iznet predlog ‘socijalno pravičnog rešenja tog (studentskog) pitanja’. Ukratko, postavljaju se kao eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem ‘samoobnavljajućeg’ fonda, univerzitet i država profitiraju. S druge strane, ‘samoobnavljajući fond’ puni se tako što studenti potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek kada se steknu uslovi, kako bi se sprečila ‘lenjost i bahatost studentske omladine’. Njihov program ne samo da je ulizivački, već i antistudentski – u zemlji gde postoji preko milion nezaposlenih i gde prosečna plata pada ispod 300 evra, ovo je praktično kriminalno.

Од марксиста као чувених економских експерата би се знатно више очекивало. Остаје нејасно, шта је у предлогу криминално и зашто је неко ко износи један здрав и реалан предлог „експонент државе“? Можда зато што руши мит о генералном штрајку? Како то држава и факултети профитирају од самообнављајућег фонда? Сасвим је јасно да су ове успутне оцене срачунате искључиво на то да се националисти поново безразложно оптуже да су слуге државе и великог бизниса, а да се притом не залази у дубљу расправу.