Епилог избора у Црној Гори. Има ли разлога за славље? 

12. септембар 2020. / Коментар

Многи се претходних дана мање или више разочаравају због изјава представника трију коалиција које ће формирати власт у Црној Гори. Нарочито након потписивања споразума о концепту политике будуће владе. Ствари додатно зачињавају Вучићеви таблоиди који су по директиви започели отворену кампању пре свега против ,,Амфилохијевог премијера" Кривокапића и коалиције коју он предводи, алудирајући како је наводно реч о издајницима, као да њихов газда Вучић није био и остао авангарда издајничког безобразја које се између осталог огледа и у блискости Вучића са Милом Ђукановићем због чега се уосталом и спроводи поменута кампања.

Што се разочарења у постизборну ситуацију тиче, ми смо и пре, а и одмах након избора рекли да треба бити крајње реалан у очекивањима. Наиме, као што смо већ истакли, мондијалистичка окупација Црне Горе опстаје и поред ове битне промене партија на власти. Побеђен је најгори израз те окупације који представља симбиозу усташтва, мондијализма и комунизма, са континуитетом од 1945. године. Многи чланови долазеће власти јесу чврст гарант наставка такве мондијалистичке окупације, и постојаности сепаратистичке тезе о црногорској нацији. Натавља се и са новом будућом влашћу евроатлантистички суноврат и неће бити пуно просрбских потеза новог режима, али неће бити ни нових антисрбских потеза. Да ли је таква воља народа? Наравно да није, бар не у потпуности. Него, бројност гласова ДПС-а, која није прородна већ је узрокована поткупљивањем и притиском, изнудила је шаренолики састав нове владајуће већине, а која ће деловати на принципу консензуса. Зато, нова власт неће напустити ни НАТО пакт, чак неће ни повући признање лажне државе Косово, што је посебно непријатна чињеница. Но ипак, овом променом власти уништен је усташко-комунистичко-мондијалистички поредак у Црној гори. Нажалост, ни сада нећемо имати ни изблиза србску државу Црну Гору, већ имамо класичну мондијалистичку државу, али у којој више нема антисрбске хистерије и дискриминације. И у којој СПЦ има велики фактички утицај. Црна Гора није сада постала србска земља каки неки усхићено кажу. Она је увек била србска земља, али је деценијама уназад окупирана и разсрбљивана. Како рекосмо, неће након ових избора постати ни србска држава, али ће се приближити таквом идеалу, колико-толико. Сигурно је да ће нова власт укинути/изменити Ђукановићев антихришћански ,,Закон о слободи вероисповести", због тога је уосталом опозиција и извојевала победу. Пад Закона је и посебна победа Србске Цркве над безбожном ДПС бандом, Цркве која је иницијални и главни чинилац промене власти, јер Црква је, а не Дритан или Бечић (како то увелико ,,спинују" медији), та која је заслужна за огромно повећање антирежимских гласова и осетан пад броја режимских гласова. Наиме, све је кренуло кроз отпор срамном Закону и величанствене литије, услед чега је Црква практично дуплирала гласове тзв. просрбске опције (док су остали из опозиције освојили чак и мало мање гласова него пре четири године) и одузела ДПС-у око 19 хиљада гласова, у односу на претходне изборе.

И то је разлог за славље и залог за будућност Србске Спарте!

Занимљиво да је Мило Ђукановић нехотимично постигао да се Срби Црне Горе пробуде, уједине и да коначно стану у одбрану права на живот, веру и слободу. Збила се и сјајна ствар окупљања Срба у свим србским земљама око борбе наше браће и сестара у Црној Гори. Али најзначајније ће бити ако по принципу „увиђања вредности свог блага тек онда када лупежи на њега кидишу” србски народ истински пригрли Цркву Христову, али не као пуко обележје народног идентитета, већ пре свега као радионицу спасења. То би била истинска и србска слога, слога око Светог Причешћа чиме се усмеравамо ка непролазном царству, ка Небеској Србији, што је најважнији циљ и на индивидуалном и на националном плану. Уосталом, само таква тежња може и царство земаљско (сутрашњу слободну, велику и уједињену СвеСрбију) створити и одржати на дуже време, како је то учио Свети владика Николај.

И посебно што се Црне Горе тиче и србског становишта у новонасталим црногорским околностима, наш став је следећи. Најважније је да талас оцрквљења народа и борбе за враћање историјских симбола србске Црне Горе буде настављен! Као пут сведочења и ширења духа истинске Црне Горе. Да се пламен не угаси! То је сигуран и дискретан (али конкретан) пут потпуног повратка савременог црногорског друштва србству и православљу. Мудро и тактички треба побијати лажи о црногорској нацији и паметно тежити ка васпостављању ,,бјелашке" атмосфере по питању државног обједињења србских земаља.

Верујемо да има и да ће тек бити довољно србских трудбеника (међу којима су и пријатељи нашег Покрета широм Црне Горе), добро распоређених, који ће индивидуално и удружено радити на таквом делу. Радити уз ослонац на Цркву и као њена чест. Јер имајмо увек на уму је Црква тај његошевски тврд орах који је сломио зубе ДПС-у! И то је јасна порука и јасан путоказ куда србски народ треба да иде. Порука да је црквеност темељ србског идентитета и да је оцрквљење предуслов истинске србске обнове и србске слободе! Ова победа Цркве је стога и победа над свим лажним квазипатриотским путевима и фалсификатима србства широм србских земаља. Јер србства без Цркве и без Христа нема. Без Светог Саве, Светог Василија и Светог Петра. Наравно, не мислимо на номинално позивање на њих, већ на животно исповедништво којем нас они уче!  Јер понављамо, главни циљ оцрквљења и сабирања Срба око Светог причешћа јесте тежња ка задобијању Царства Небеског.