Вучић као настављач петооктобарске окупације

05. октобар 2020. / Коментар

Навршило се тачно две деценије од кобне петооктобарске смене у Србији, када је лошу и антисрбску власт Слободана Милошевића заменила још гора и антисрбскија власт западних марионета.

Наиме, пошто се поверење према Милошевићу код највећег дела народа сасвим истопило, на сцену ступа антисрбска опозиција (од тада власт), која је за разлику од својих претходника била спремна да буде потпуно сервилна западним центрима моћи, уз чију помоћ је и дошла на власт. Иако је формални лидер ове штеточинске групације био Војислав Коштуница, њен фактички лидер био је Зоран Ђинђић, чији је режим постао синоним свега подмуклог и љигавог. Тешке крађе, корупција, сервилност према Бриселу и Вашинтону, пропагирање моралног релативизма, унапређивање антикултурне деградације у медијском простору, изручивања Срба у Хаг и млакост према борби за србске интересе на Косову и Метохији, постали су елементи Ђинђићеве политике. Његов живот завршава се атентатом 2003. године, који је вероватно плод жеље његових ментора да се реше „истрошене крпе“, као и да се да повод за појачану репресију према свима који не верују у мондијалистичке догме. Његови наследници и доследни настављачи политике злокобног 5.10, јесу Александар Вучић, Ивица Дачић и остали водећи изроди актуелног режима. Управо тај позиционо-опозициони циркус, где се улоге политиканата и прокламоване идеје смењују као на траци, сведочи о болести либералне демократије и њеног партијашког безобразја. Стога, наш пут подразумева не само борбу против антисрбског режима (прошлог, данашњег или будућег), већ и борбу против Система као механизма који прожима готово све данашње институције и који се налази у основи данашњег поретка. Слабости нас данашњих Срба, његова су храна и једино га свенародни подвиг и борба могу срушити!