Србско оружје није поражено!

24. март 2011. / Коментар

Протекло је 12 година од почетка НАТО агресије на Србију. Почетка новог страдања али и нове витешке одбране србског неба и србског тла. Најмоћнија војна сила која је икада постојала напала је неколико стотина пута слабијег противника, и то по други пут за мање од пет година. Битка за Србију водила се 78 дана, у ваздуху али и на земљи.

Од тада је протекао извесан период, па догађаје из 1999. можемо сагледавати са барем минималне историјске дистанце. Данас можемо објективно да говоримо о копненом нападу који се из Албаније одвијао у правцу карауле Кошаре. Можемо да говоримо о употреби забрањених касетних бомби, бомби са осиромашеним уранијумом. Може се говорити о бомбардовању цивилних објеката, кинеске амбасаде, шиптарских избеглица, србске деце... О свему томе се данас може говорити објективно, хладне главе. Међутим, срца морају бити врела.

Треба погледати у небо и сетити се како је било прошарано пројектилима које су са сигурне удаљености слали оперативци Северно-атлантске алијансе. Заваљени у кожне фотеље, срчући „џамбо“ кока-коле и мрвећи хамбургере по тастатурама, притискали су тастере смрти. Али треба се сетити и ватрених водоскока из наших цеви. Треба се сетити свих оних јунака који су сваке ноћи бранили србско небо. И оних који су са пушком у руци одбијали непријатељске нападе до изнемоглости. Морамо се сетити наших пилота који су летели у историју. Лавовски смо се бранили, иако смо знали колико су јачи. Није то било ни онда, а није ни сада најважније. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака – мудрост је коју је србски војник знао давно пре него што је с оне стране Атлантика извршен први геноцид, на коме је касније и изграђена НАТО култура.

Жртава је било много. Гинули су наши војници, гинуле су бебе на ношама и старице на пијацама. Али гинули су и агресори. У ужареним грудвама гвожђа падали су у србске њиве. Трчали су помахнитало на србске карауле и остављали кости на обронцима Проклетија. Но, није ово дан само за жртве. Жртава се треба сећати сваки дан. Али на дан почетка агресије морамо се пре свега сећати бранилаца. То је дан када су они оставили своје породице и свој живот предали у руке отаџбине. Нека је вечна слава палим браниоцима!

Захваљујући њима и њиховој борби, НАТО трупе данас не ходају Београдом, барем не јавно; захваљујући њима имамо барем ту најбаналнију врсту слободе. Захваљујући њима ми данас имамо и последњи аргумент у тзв. међународном праву, фамозну Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 1244. Они су у зноју лица свога одужили дуг према нашој историји и у једном од најтежих тренутака националне повести сачували прилику да се и даље боримо за Косово и Метохију, за Србију, за Слободу и за људско достојанство.

Они су гледали у небо када нико други није смео, или није хтео. Захваљујући њиховом челичном погледу, упртом у есхатон, данас и остатак Србства има комад свог неба у које може и мора да се загледа.

Горе главе, горе срца!