• Youtube
• Facebook
• Twitter
• Russian
• English
• RSS

Што се тиче прве наведене групе заговорника тезе да Срби нису Европљани, истичемо да су бројна генетска истраживања, пре свега она која се односе на хаплогрупе, потврдила да су данашњи Срби типични Европљани, то јест припадници индоевропске (евроаријске) групе народа, и да су генетски од Турака и других азијских народа веома далеко. Према истраживањима у оквиру ,,Србског ДНК пројекта" које је спровело ,,Друштво србских родословаца Порекло" у сарадњи са Центром за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета у Београду, на основу више од 4500 тестираних Срба из свих наших крајева, најзаступљеније хаплогрупе су  I2а и R1а, са око 55% заступљености. Ове две групе збирно доминирају у словенским земљама, те се сматрају словенским генетским маркерима.  Хаплогрупе Е, G, Ј1, Ј2, L и R1b које се на Балкану углавном везују за предсловенско становништво, заједно су заступљене са око 31%. Хаплогрупа I1 која се везује за миграције германских народа заступљена је са око 10%. Дакле, генетска страживања су несумњиво показала - Срби су Европљани, Срби су своји на своме, Срби припадају великој породици европских народа, и тезе србских отпадника - Хрвата, ,,Бошњака" и других, нису тачне.
Што се тиче друге групе коју предводе овдашњи левичари и либерали – неопходно је истаћи да су Срби одавно прихватили темељну европску вредност, хришћанску веру, још у средњем веку. То је општепозната историјска чињеница. Христијанизација Срба почиње већ у VII веку а највећи број Срба прима Хришћанство током мисије Светих Ћирила и Методија и њихових ученика средином IX века. Свакако, ове податке знају и наши левичари и либерали, то није спорно, спорно је то што они имају погрешну представу о ,,европским вредностима".

Права европска цивилизација почива на четири чиниоца: индоевропски искон (бела раса), јелинско античко наслеђе, Римско право и Хришћанство. Први чинилац наш народ носи у својој крви и расној традицији, а преостала три, добио је кроз византијско (ромејско) наслеђе.

Најважнији од ова четири чинилаца, односно основна европска вредност, јесте као што смо истакли - Хришћанство, које су наши преци сачували у чистом, односно православном облику и створили  светосавље као србски обичајни израз вере, односно као православно Хришћанство србског стила и искуства. Православље је нас Србе духовно и културолошки уздигло, утицало на обликовање наше националне свести, повезало нас са православним народима попут Грка и Руса, али и са другим европским хришћанским народима. А изнад свега, донело нам је Истину о смислу постојања човека и света и открило пут сједињења са Господом. 

Срби су у средњем веку имали развијене дипломатске, културне, трговачке и друге односе са бројним тадашњим европским народима - Ромејима, Мађарима, Млецима, Германима, Бугарима, Латинима. Под хришћанским утицајем Срби су развили своју културу - књижевност, сликарство, архитектуру, наша највећа национална и културна блага су она из златног периода средњевековних србских држава, са нагласком на Немањићку Србију. Она је изнедрила Студеницу, Жичу, Милешеву, Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку, Хиландар, даровала је Србима прве кодификоване законике у виду Законоправила Светога Саве и Законика Цара Душана, књижевна дела Светог Саве, Доментијана, Данила II, Теодосија Хиландарца, и многих других. Све то сведочи о једној високој култури код Срба, која није каскала за Западом, напротив, у већини сегмената била је доста напреднија. Наравно, и Срби римокатоличке вере који су живели у нашим приморским крајевима, такође су културолошки допринели србској и европској баштини, пре свега они у Дубровачкој републици. Након пропасти србских држава и пада под турску власт, велики број Срба живи и ствара у Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици, неки иду чак и до Русије, а са обновом Пећке патријаршије, културни живот Срба под турском влашћу васкрсава. Ово говори да је србска култура судбински повезана са православном вером и Србском Православном Црквом, које су омогућиле да се пламен србске баштине не угаси у смутним временима турског ропства. Са обновом државности Србије кроз устанке на челу са вождом Карађорђем Петровићем и књазем Милошом Обреновићем, Срби се ослобађају турских окова, обнавља се монархија, почиње ново златно доба србског народа – културно стваралаштво се унапређује, доносе се закони, подиже се економија, отварају се прве фабрике, стиче се међународно призната независност, а касније се Србија и Црна Гора уздижу у ранг краљевина, уводи се стајаћа војска, дипломатски односи су успостављени са свим државама тадашње Европе. Поставља се питање – шта овде није европски? Шта су онда европске вредности? То су свакако хришћанство, отаџбина, монархија, породица, поредак и хијерархија, сувереност, ауторитет, нација и национализам, моралност и морална одговорност, господственост, слобода, али не слобода буржоаских и комунистичких револуционара, него она која која почива на испуњењу Божијих заповести, љубав – као предуслов заједништва и солидарности, љубав према ближњима – својој породици, рођацима, пријатељима, својим сународницима, братска слога, достојанство рада, храброст у борби, част, поштење. То су праве европске вредности које негује наш народ, а које одбацују данашњи протагонисти лажних европских вредности – вредности глобалистичких моћника, јудео-масона попут лажне слободе, једнакости и братства, педерастије и содомије, уништења породице, уништења државе и нације, вредности демократије, комунизма и капитализма, тлачења слабијих и сиромашнијих, борбени секуларизам и атеизам, те у последње време и отворени сатанизам. Вредности које пропагирају левичари и либерали нису европске, нису чак ни опште, људске, то су идолошке лажи и антивредности којима индоктринирају све светске народе да се потчине владавини атлантистичко-ционистичких моћника.

Што се тиче треће групе, заблуделих родољуба који због своје мржње према глобалистима и тзв. политичком западу и тренутне геополитичке ситуације Србе сврставају у Евроазијате – одговор њима је једноставан – Срби су један од првих народа који је стао на бедем Европе и Хришћанства, бранећи их од азијских освајача - Турака. Војска Светог кнеза Лазара се 1389. године на Видовдан преселила у вечност, бранећи православну веру, изабравши Небеско царство пре земаљског. Свети кнез Лазар се са својом војском супротставио исламској пошасти, а својим подвигом косовски јунаци су створили Косовски завет као путоказ и звезду водиљу будућим србским генерацијама, и сам Завет поставили као основу србског бића.

Стога јесу ли и косовски јунаци, православни мученици за веру и отачаство - Азијазти? Наравно да нису, као ни сви остали Срби. Неспорни су одређени оријентални утицаји у нашем народу, јер турска владавина оставила је трага. Али доста тих уплива су заправо индоевропског (персијског) а не турског порекла. Уосталом Грци (а у Грчкој је Европа рођена) или Шпанци на пример, немају ништа мање азијатских уплива од Срба, па ипак, јасно је свакоме да су то европски народи јер упливи из других раса и цивилизација нису изменили матичну народну срж ових народа, као ни србског.

Усвајајући идеје које долазе из данашње Руске Федерације, где одређени геополитичари и филозофи владајуће идеологије ,,русијанства“ покушавају да одвоје Русе, али и све православне народе од Европе, одређени Срби чине нашем народу медвеђу услугу. Србија је на европском тлу, Срби су европски народ, и то што су западноевропске државе тренутно окренуте протв Срба, не може да промени непобитне чињенице. Овде морамо да се осврнемо и на Русе. Руси су такође европски народ, а не азијски, Руси су обликовали европску политику, науку, економију, културу, историју, бранили су Европу од монголских најезди вековима. На руском тлу се налази и индоевропска прапсотојбина. Руси су уз то и најбројнији европски народ, као и најбројнији православни народ на свету. И данас у Новорусији и Малорусији, руски народ брани наведене основне и истинске хришћанске и европске вредности од антихришћанских и антоевропских злочинаца из западних центара моћи.

Има пуно и оних који се у име србства и Православља одричу европског идентитета, позивајући се на Светог владику Николаја, Светог Јустина Ћелијског и „њиховог учитеља у антиевропејству" - Ф М. Достојевског. Овде је реч о површном познавању и разумевању мисли ових ауторитета као и вађењу из контекста. Наиме, владика Николај и Достојевски, разобличавали су модерну (за своје време), либералну и западноцентричну Европу која све више замењује Творца за творевину. Али нису никада губили из вида парадигму хришћанске Европе. Јесте у једном тренутку владика Николај и написао како Србија није Европа („Речи србском народу кроз тамнички прозор"), али се ту јасно мисли на модерни обезбожени Запад а не на праву европску цивилизацију. Мисли на Европљане који су почели да „жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.".

У истом духу и на исти начин, Владика пише и против културе, али је и ту јасно да Владика није противник културе као такве, већ је противник и разобличитељ злоупотребе културе и идолатрије према култури од стране модерног западног човека.

У више наврата, Владика у својим делима и беседама исказује своју европску и расну (аријевску) свест (Видовданска беседа 1939. године) где каже: „Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани..."

А у Национализму Светог Саве, Владика вели: „Сав тај труд Светог Саве над народом србским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности ја ћу назвати Савиним национализмом."

Такође, у свом делу „Земља Недођија" (1959) Владика јасно и отворено велича стару хришћанску Европу, називајући је „главном Христовом тврђавом", супротстављајући је обезбоженој Европи ХХ века.

А Достојевски је седамдесетих година XIX века писао: „Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена..."

И Свети владика Николај и Достојевски, сматрали су битним духовним падовима Запада, и настанак римокатолицизма и настанак протестантизма, као и лажно просветитељство које је породило богоборну револуцију 1789. године. Али како запажа Владика, тек ХХ век представља потпуни духовни суноврат Запада. Дух тог Запада овладао је читавом Европом у ХХ веку, стога је модерна Европа - постхришћанска и антихришћанска. Али то је лажна Европа, отуђена од свог сопства, и зато је и сама постала сасвим плен туђина, а у ХXI веку, постала је право  духовно ругло са свим гадостима мондијалистичког екстремизма. 

Због чега је опасно одрицање од европског идентитета србског народа као једне научне, географске, историјске истине? Пре свега, свака лаж је штетна и опасна. Друго, србски непријатељи ће онда себи дати за право да траже србске земље, јер ето ,,они су Европљани, ми нисмо", и шта ћемо онда на тлу Европе? Створиће се још нових лажних идентитета попут нпр. ,,војвођанског“, јер ако Срби нису Европљани, тзв. ,,Војвођани“ онда јесу, они немају ништа са Оријентом. Онда, уколико су Срби оријенталан народ – чему онда толико противљење увозу миграната, уколико смо ми на истој културолошкој линији са Арапима, Турцима, Авганистанцима, Пакистанцима – зашто онда они не би дошли овде, јер смо ми евроазијати, не разликујемо се пуно? Такође, уколико ми културолошки нисмо Европљани, и не умемо да владамо на ,,европски“ начин нашом државом, овде треба завести (нео)-колонијалну управу, да нас ,,цивилизује“, у врати у ,,европске токове“, том линијом идемо од петог октобра 2000. године, па до данас.
Срби су део Европе, дали су Европи, и за Европу много више него већина, ако не и сви други европски народи. Србски јунаци од Косова, па до данас, падали су бранећи Европу, од исламизма, од комунизма и од глобалистичко-атлантистичког окупатора који је прву бомбу на Европу од краја другог светског рата бацио на Србе у Републици Србској. О Европи и европској идеји нашег времена овако говори србски мислилац  Драгош Калајић:

,,Без обзира на своја различита порекла и природе, европске нације и етничке заједнице су заједништва у успоменама и надама, оне су живи трезори врлина и вредности, вековних па и миленарних искустава и сазнања, обичаја и светоназора. Идеја да сва та богатства ваља обесправити и уништити да би несметано завладао један систем патолошког економизма с претензијом апсолутне или тоталитарне те планетарно посвудашње доминације, припада домену најгорих изума изопачености људског духа. Основни задатак свих истински проевропских снага унутар и изван Европе је да се супротставе остварењу тог новог тоталитаризма, који је много безумнији и опаснији од оних превладаних. Такав задатак изискује предузимање многих путева делотворности, почевши од борбе за буђење и препород политичке свести те воље народа, свођених на малодушне и пасивне масе, отуђиване од политике силом отуђивања владајућих политичких псеудоелита од националних и европских интереса.“
 
Живела Србија!

Живела Европа!