Марко Б. Димитријевић: Идеолошки изрази идеaла Свете Русије у огледалу савремених искушења

09. јул 2023. / Коментар

О новој књизи историчара Бојана М. Митића „Од Свете Русије до река вавилонских: Руска православна црква и Монархија до Карловачког сабора 1921. године“

Након књиге Српска црква у југословенској краљевини: патријарх Варнава и његово доба, историчар Бојан М. Митић, написао је још једно веома значајно дело – Од Свете Русије до река вавилонских: Руска православна црква и Монархија до Карловачког сабора 1921. године, које је објавио Центар за истраживање православног монархизма као још једно од својих капиталних издања. Тематика овог историографско-идеолошког списа јесте у основи историја руске државе и народа, али са посебним освртом на улогу Православља и православног монархизма у руској повести. То ово дело разликује од класичних историографских књига о највећој држави на свету (Русији), али такав духовно-идеолошки приступ аутора ни мало не затомљaва научност и историјску објективност дела, које је у целости поткрепљено одговарајућим референцама и написано по свим правилима историјске науке. Кроз врло занимљивих девет поглавља, аутор упознаје читаоце са развојем руске државе кроз време, почев од крштења Русије и византијске епохе, преко епоха царства и Петрових реформи, па све до слома Руске империје и настанка Заграничне Русије као својеврсног метафизичког континуитета руске државе, нестале у крвавој бољшевичкој револуцији. Како у предговору књиге запажа протонамесник Немања С. Мрђеновић, „метафизичка царска Русија“ овом књигом добија један савремени кључ за разумевање њеног давног утемељења и савременог устремљења.

Поменути континуитет, заснован је на Православљу као основној нити која се протеже кроз руску повест и као кључном чиниоцу руског државног, националног и културног успона. Наиме, духовни и културни идентитет руског народа, његова народна самосвест, развиће се управо захваљујући православној Цркви. Она је у Русију из Византије донела идеју владара као од Бога постављеног господара, донела је саму идеју државе, као и начело симфоније (сагласја) државе и Цркве. Како истиче знаменити теолог ХIХ века, архиепископ херсонски и одески Никанор (Бровкович), Црква је успоставила јединство народне самосвести, повезавши народ јединством у вери. С обзиром да је православни поглед на свет вековима био једино руско гледиште, у руском народу се родила идеја о „Светој Русији“, као синтагми која спаја руску земљу, односно заједницу православних Руса на земљи, са сабором Руса у Царству Небеском. Усвајајући ромејске (византијске) вредности и принципе, идеја Свете Русије обухватила је као једно од најбитнијих – начело о богоустановљености монархијске државе. Како Митић пише: „Као што су политичкој философији Византијског царства темеље поставили Оци и Учитељи Цркве, попут Василија Великог и Јована Златоустог, у Русији су највећи учитељи монархизма били најзнаменитији теолози и пастири Руске цркве, међу којима посебно место припада митрополиту Филарету Дроздову – Светом Филарету Московском. Саму срж хришћанског учења о царском самодржављу (самодржавној монархији) налазимо у његовој чувеној констатацији: Као што је небо неспорно боље од земље и небеско боље од земаљског, исто тако треба рећи да је на земљи најбоље оно што је уређено по угледу на небо, као што је речено боговидцу Мојсију: ‘Гледај, те начини све ово по слици која ти је показана на гори’ (Изл. 25, 40), то јест, на висини боговиђења. Сагласно томе, Бог је по узору на своју небеску монархију установио на земљи цара, по узору на своје небеско сведржитељство поставио је на земљи цара самодршца, по узору на своје непролазно Царство које траје од века и довека поставио је на земљи наследну царевину.’“

Извор