Ослободиоци? Не, никада!

10. мај 2025. / Коментар

Пуцањ у чело Христа Пантократора у Београду 1944. године, није пуцањ ослободилаца! Још мање су ослободиоци Совјети који су пуцаче (Брозове бандите) и устоличили у Београду.

Нека фреску Христа Пантократора са „ослободилачким" метком на челу, урежу себи у свест, сви они Срби који себе сматрају православним родољубима, али менталним акробацијама покушавају да натерају себе да ослобођењем назову смену окупатора 1944/45 у Србији и долазак комуниста на власт. Па још и прослављају такво „ослобођење", које донедавно наравно нису ни помишљали да славе јер су размишљали иоле слободно пре него што су запали у слепо ментално ропство безусловној подобности данашњој Москви и тиме уплели себе у једну штеточинску агенду. Једна ствар је тежити стратешки добром дипломатском односу према једној великој сили (Руској Федерацији) која не води антисрбску политику, а друга ствар је слепо уподобљавање њеној русијанској идеолошкој агенди која по духу није ни руска нити србска.
А у чему се пак та штета од величања лажног дана победе састоји? Реч је о томе што се на тај начин индиректно, али врло јасно протежира комунизам, уздиже се концепт клањања свачему што долази са руског тла уз манију имитирања и уподобљавања томе до мере самопорицања. Затим, стихијски се релативизује зло комунистичког наслеђа и гурају под тепих комунистички злочини, а распламсава се одбојност према идејама и личностима које су повезане са заветном србском политичком мишљу, јер те личности су по правилу, непомирљиви антикомунисти и антисовјети. Протежира се тако један компромис родољубља са комунизмом, који се претвара у суштинско искорењивање национализма, то јест љубави према браћи и сестрама по духу и крви, и његову замену сурогатима попут разводњеног патриотизма сведеног на љубав према држави и њеној територији, без обзира што је таква плитка и нерасна садржина често маскирана отаџбинским епитетима.
Такав идеолошки бућкуриш, то јест његова примена на Србију, треба да буде огледало данашњег поретка Руске Федерације у којем не само да цвета повампирено поклонство према совјетским сатанистичким симболима, већ је на снази и замена руског становништва уљезима. То јест најезда народа и племена туђе вере и расе, одвија ништа мањом жестином него на западу континента. И управо, данашње дубоко болесно стање и на западу и на истоку Европе, тековина је „победе" из 1945. године.
У свему томе, лежи смисао наше борбе против лажног дана победе, јер ова борба је као што видимо, тесно везана за духовно питање и питање србског идентитета. Бољшевизам и сви његови деривати, једноставно морају нестати из Србије! По том питању не сме бити никаквог компромиса.

Смрт комуни!