Друга недеља Великог поста посвећена је Светом Григорију Палами, због његових великих заслуга за Православну Цркву. Овај Свети Отац, архиепископ солунски, велики богослов и проповедник православног мистичног подвижништва, објаснио нам је зашто смо ми православни хришћани – деца светлости, односно зашто смо призвани да будемо обасјани таворском, преображенском светлошћу.
Он је учио о стварности обожења, односно о томе да човек може да учествује у самом Богу кроз благодат. Говорио је о божанствености благодатне, нетварне светлости којом је Господ засијао приликом свог Преображења на гори Тавор. Та иста преображенска, нетварна светлост просветљује сваког човека који се искрено погрузи у молитву и пост.
У том контексту, Свети Григорије Палама је указивао на разлику између божанске суштине и божанских енергија. Бог је по својој суштини несазнајан, али се у својим енергијама открива људима у личности оваплоћеног Логоса – Исуса Христа.
Посебно место у животу Светог Григорија Паламе има и његов однос са Србима. У време исихастичких спорова у XIV веку, монаси из манастира Хиландар на Светој Гори стали су на страну исихаста које је предводио Свети Григорије Палама и подржали његово учење, потписујући Светогорски томос у одбрану исихастичке духовности. Тако су Срби активно учествовали у одбрани православног учења о нествореној божанској светлости.
Затим, када је током једног путовања Григорије Палама био заробљен од стране Турака и одведен у ропство, из истог су га откупили управо Срби, показујући на тај начин поштовање и љубав према великом архипастиру и богослову Цркве.
Поред тога, Свети Григорије Палама имао је додира и са двором србског цара Душана. Наиме, у време ширења србске државе и њеног снажног присуства у областима Македоније, северне и централне Грчке, србска власт и србско монаштво били су блиско повезани са духовним струјањима која су долазила са Свете Горе. Тако је богословље Светог Григорија Паламе нашло плодно тле у србским земљама, где је исихастичка духовност оставила дубок траг у животу Цркве и монаштва.
Према Паламином учењу, човек се кроз Свету Евхаристију уткива у богопознање. Зато Света Литургија и Свето Причешће просветљују верне и чине их достојнима богопознања и заједнице са Господом.
Како и сам Палама каже: „Онима који Га љубе и творе Његове заповести, Он обећава и даје Царство небеско, непрестано блаженство, живот бесмртни и уживање у незалазној светлости.“