Са Француском револуцијом 1789. године отпочео је напад револуционарних богобораца на саму срж традиционалног друштва, његове политичке установе и духовне темеље. Под паролама слободе, братства и једнакости убрзо је успостављен режим револуционарног терора, у којем су хиљаде људи страдале на гиљотини или у масовним репресалијама, док су Католичка црква, племство и установе старог поретка постали предмет прогона.
У том крвавом ковитлацу, 1793. године у Вандеји избија устанак сељака, племића и свештенства у одбрану краља, вере и вековног поретка. Међу његовим учесницима била је и Селест де Булкли, рођена као Селест Талур де ла Картри, припадница старог анжујског племства.
Њен супруг ступио је у редове краљевске војске, након чега су обоје ухапшени као противници револуције. Иако трудна, Селест је заточена; њен супруг је погубљен на гиљотини, њихова дванаестогодишња кћерка умрла је у затвору у њеном наручју, а дете које је носила није преживело тешке услове заточеништва. Слободу је дочекала тек после пада јакобинске диктатуре.
Након изласка из затвора приступила је вандејској војсци. Учествовала је у више борби и стекла углед због личне храбрости и војничке вештине. Савременици бележе да је више пута пролазила кроз непријатељску ватру без повреда, док су јој меци кидали одећу.
По окончању рата вратила се мирном животу, али је њено име остало забележено у сведочанствима обе зараћене стране. Један савременик записао је: „Њен ратнички дух није одузимао ништа од чари њеног пола; била је једнако дивна у друштву колико је била храбра на бојном пољу.“
Селест де Булкли остаје симбол отпора једног дела Француске који је у време револуционарних ломова бранио круну, веру и наслеђе својих предака, као и пример непоколебљиве жене која је личну трагедију претворила у чин борбе и верности својим уверењима.