У свом немоћном урлику против националистичког активизма и негодовању због националистичких акција против најезде миграната, „антифа“ кловнови кажу како се ми националисти („фашисти“, како нас они називају) „бавимо последицом капиталистичке експлоатације, а не узроком“.
Међутим, узрок капиталистичке експлоатације, односно устаљивања капитализма, јесте одбацивање Бога као мерила вредности (замена Творца за творевину), што је проузроковало дух похлепе, као и филозофију материјализма и индивидуализма које происходе из „просветитељског“ погледа на свет, политички оствареног „Француском буржоаском револуцијом“. Њена чеда су и капитализам и комунизам. Обе ове идеологије конципиране су тако као да је земни живот једини вид постојања, а дух — само психичка манифестација материјалног.
Стога комунисти, као и капиталисти, не разумеју да поред човечијих потреба за храном, одећом и другим материјалним чиниоцима постоје и оне које су у сфери нематеријалног, а које су важније од оних материјалних зато што управо културни и духовни садржаји чине човека — човеком, разликујући га од животиње.
Одбацивање вере у Бога ствара друштво у коме човек робује човеку (капитализам) или робује држави (комунизам). Ту не постоје категорије попут уздржања, самосавлађивања, укорењености у традицији и подређивања индивидуалних интереса заједници. А управо су то лекови и против капиталистичке похлепе и против потрошачког менталитета народа који је нужан капитализму. То су лекови непојмљиви жабљој перспективи марксизма и духовној јаловости комунизма.
Дакле, с обзиром на то да комунизам настаје из истог духовног и филозофског корена као и капитализам, он је тај који се бави само последицом, а не узроком проблема капиталистичке експлоатације, док управо из нашег хришћанског и органског становишта происходи доследна и свеобухватна критика капитализма и његове необуздане игре индивидуалних интереса.
Даље, „антифа“ кловнови папагајски понављају тезе Троцког и Грамшија о „фашизму“ (идеологији Трећег пута) као оруђу капитализма, иако су се исте тезе у пракси много пута показале као бесмислица. Од „народнофронтовских“ коалиција демократа и комуниста у низу држава, преко Другог светског рата, па до данас, левичари и капиталисти су уједињени против идеологије Трећег пута. Видели смо то и 4. фебруара у Београду, у истом фронту: режимску полицију, Зелено-леви фронт, квазистудентске зборове, „антифу“ и капиталистички медијски конгломерат „Јунајтед медија“.
За разлику од свих њих, идеологија Трећег пута подразумева потпуно другачији друштвено-економски систем, који одбацује и либерални капитализам и комунизам. Трећи пут одбацује примат економије, материјализам и сумануту тезу да економски односи покрећу историју.
Левичари, да би поткрепили своју тезу, упиру прстом у поседнике крупног капитала који су подржавали идеологије Трећег пута. Међутим, то нису капиталисти, јер појам „капиталиста“ подразумева оне поседнике крупног капитала који подржавају либерално-капиталистички систем у којем крупни капитал управља државом.
Свако ко сматра да економски профит појединца не сме бити изнад националног интереса и ко одбацује слободно тржиште није и не може бити капиталиста, без обзира на лично имовно стање. Капиталисти који желе да господаре државама и нацијама гоне „фашисте“ и подржавају управо „антифа“ идеје: антихришћанства, антинационализма, расног мешања, промовисања педерастије итд.
С тим у вези, борба против најезде миграната није „борба против најслабијих“, како кажу „антифа“ кловнови, него борба против оруђа капиталистичког напада на нашу нацију и расу, при чему левичари својом подршком увозу миграната директно учествују у капиталистичкој агенди.
Наиме, „антифа“ групе широм света, бранећи миграцију и промоцију педерастије и нападајући хришћанство, бране капиталистички поредак, капиталистички пројекат замене становништва и систем вредности који капиталисти намећу.
Тиме су „антифа“ и слични левичарски кловнови савезници ЕУ капиталиста, исламских миграната и циониста, а против европских националиста, који су махом из радничке и средње класе и који се међусобно удружују и солидаришу против глобалне капиталистичко-ционистичке клике и њених марионета — миграната и „антифа“ олоша.
Нема радничке борбе без национализма. Национализам не дели раднике, већ борбу за радничка права каналише у правом смеру и не смешта је у левичарску апстракцију, већ у реалан просторни и временски контекст.
Наиме, противприродно је да некоме из Србије буду подједнако битни интереси домаћих радника (Срба и других лојалних житеља Србије) и интереси радника из Непала, Гане или Пакистана. Сваки интернационалистички лицемер који се утопијски расплињује у „светском болу“ по правилу не води рачуна ни о свом народу ни о својој породици. То је јалови духовни апатрид и идеолошки позер.
Тежња ка правди за раднике на светском нивоу спроводи се управо борбом за права радника на локалном и националном нивоу. То је једини природни и органски пут, насупрот интернационалистичким утопијама.
Увоз миграната обара цену рада и штети србском раднику, и један од главних разлога њиховог увоза јесте смањење трошкова за послодавце (капиталисте), односно смањење издвајања за радну снагу. Стога је подршка доласку миграната борба за интересе крупног капитала, а против интереса србског радника.
Даље, „антифа“ кловнови клевећу да смо недоследни јер нам не смета „замена становништва“ из периода колонијализма током ранијих векова, затим што нисмо против одласка србских радника у западне земље, као ни против доласка избеглица из Русије и Украјине у Србију.
Што се тиче колонијализма, реч је о потпуно другачијем историјском контексту. Далеко од тога да подржавамо све што су западне државе радиле приликом освајања и колонизовања других континената, али чак и најсуровије колонизације и освајања у Африци, Јужној и Средњој Америци, Аустралији или Океанији били су прави мелем за освојена дивљачка и људождерска друштва, која су колонизацијом уведена у орбиту цивилизације.
Даље, када је реч о србским гастарбајтерима, ми апсолутно јесмо за то да Срби остану у својој отаџбини, као и за повратак оних који су отишли, иако имамо разумевања за све наше сународнике који су „трбухом за крухом“ отишли преко границе. Међутим, њихов одлазак на Запад није пројекат непријатеља Европе, а њихово присуство у западним државама, наравно, није безбедносни и културолошки проблем за средину у коју долазе. То потпуно разумеју и националисти из дотичних западних земаља, који агенду реемиграције своде на дошљаке из земаља Азије и Африке.
Такође, ми апсолутно јесмо против доласка избеглица из Русије и Украјине у Србију. И то не само због лоших економских последица њиховог доласка већ и због чињенице да је реч претежно о либералном несоју.
Али много гора ствар од њиховог доласка јесте долазак миграната друге расе и вере, како из безбедносних разлога тако и због чињенице да је реч не о спонтаној појави већ о пројекту циониста и капиталиста, чији је циљ свеопште мешање и стварање „сиве расе“ у Европи. Она би представљала скуп безличних „тикви без корена“ и потрошача испраног мозга, подобних за експлоатацију. Потрошача баш онаквих какви су „антифа“ кловнови, иначе познати као велики конзументи смећарске капиталистичке „културе“. С тим у вези, познате су речи ционистичког НАТО зликовца Веслија Кларка да „у Европи не сме бити места за неизмешане народе“.
Наиме, борба против духовног, националног и расног идентитета кроз политику свеопштег мешања битна је ставка ционистичких хохштаплера, и ту нема никакве мистерије нити дилеме, нити је реч о теорији завере, него о пракси, о чему сведочи и данашњи изглед улица Париза, Берлина или Лондона, као и чињеница да челници ЕУ отворено и директно подржавају и подстичу читаву агенду замене становништва, која се финансира из „европских“ фондова.
Због свега тога Србска Акција је део међународног националистичког фронта против најезде миграната и стога се на србском тлу бори против ове пошасти, сведочећи да нема и не може бити ни антиглобализма, ни антиционизма нити борбе за радничка права без чврстог националистичког утемељења.
Подвиг и борба!