Пацифисти и левичари воле да кажу: „Када се зарати, нека ратују деца политичара.“ Међутим, тај аргумент је безвредан пред светлим традицијама наше нације.
Оба сина краља Петра ратовала су, обојица су била рањена и обојица су се налазила на првим линијама фронта. То је разлика између владара и политиканта, између хришћанске монархије и демократске републике, између племства и буржоаске квазиелите.
Витешки краљ Александар Ујединитељ био је на фронту чак и у миру. Зато је на данашњи дан, пре 92 године, и пао од руке уједињених злочинаца – левичара, масона и сепаратиста.
Како је рекао Димитрије Љотић:
„Краљ Александар је био херој прво по свом веровању да се националном и светском историјом може руководити и да човек његова кова и његовог положаја не треба пасивно да сноси догађаје, већ да је позван, и унутрашњом својом снагом и местом које у свету има, да тим догађајима покуша да да онај правац који му се најбољим чини.
Праунук Карађорђев и Његошев – изданак те две тако племените крви – краљ Александар управо и није могао имати другачија схватања.“