Како често човек лишен корена губи живо осећање отаџбине: јер, отаџбина је „земља очева“ о чијем лику он, конкретно, одвећ мало зна.
Напротив, човек повезан са земљом је срећан јер зна да је његово имање живи део државне територије, односно да је територија његове отаџбине његово сопствено, проширено земљиште. Он зна да је његов народ огромна и жива бујица у којој тече и живот његове породице. Он дише заједно са својим народом, а његово сопствено дисање гарантује живот његовог народа…
Није ли повезаност са земљом сврховита, није ли она угодна Богу? Не лежи ли у основи сваког рада земљорадња? Није ли прва култура – земљорадничка? Зато се и догађа да тамо где дође до пада земљорадничке културе, пропада сваки материјални и духовни живот, прекида се свако стваралаштво, и свака култура постаје порозна.
Људи отргнути од корена велика су опасност савременог света: живот који губи корен постаје противприродан, а душа лишена корена – безбожна. Затим наступа раскид: човечанство се распада. Јер, без Бога човеку ништа на земљи неће поћи за руком.