Говор представника Србске Акције на националистичком конгресу у Варшави

6. новембар 2026. | Активности

Уважени другови, другарице и драги пријатељи,

Пре свега, дозволите ми да захвалим нашим домаћинима на данашњем гостопримству. Долазим из нације коју је историја научила да независност никада није загарантована и да народ који заборави цену плаћену за своју слободу на крају може да је изгуби.

Живимо у времену у којем се доводи у питање сам смисао нације. Деценијама уназад, народима Европе је говорено да границе могу нестати, а да притом са њима не нестану и нације и њихова независност. Као и то да нације могу напустити своју традицију и притом некако остати непромењене. Данас би свима морале бити разумљиве последице те илузије.

Либерал-демократска окупација Европе, иза које стоје ционисти, често не подразумева директну војну окупацију. Она долази кроз институције, кроз економску зависност, политички притисак и културну трансформацију. Методе се мењају, али фундаментално питање остаје: ко има право да одређује судбину једне нације? Наш одговор је једноставан: сама нација. Од стране челника и следбеника поменуте окупације, национални идентитет се толерише само у границама у којима он постаје декоративан и политички бесмислен елемент. По њима, можете задржати своју заставу, песме, споменике, али уз одбацивање принципа који стоји иза њих и тежње да народ остане свој.

Ту долазимо до питања: шта заправо угрожава европске нације у двадесет првом веку? Навикли смо да гледамо ка хоризонту тражећи непријатеља. И понекад опасност заиста долази одатле. Постоје стварни сукоби, стварне безбедносне претње и стварни историјски страхови. Али препознавање једне опасности никада нас не сме учинити слепим за другу. Јер нација може одбранити своју границу, а ипак изгубити себе изнутра. Може имати војску и бити део снажног савеза, а изгубити контролу над сопственим границама. Може пак и бранити сваки километар своје територије, док право да одлучује о својој судбини предаје у туђе руке.

Говоре нам да морамо бранити Европу и бити за Европу, али када то кажу, они заправо не мисле на Европу. Јер Европа није само тржиште и економска зона. Европа је цивилизација у коју су уткани хришћанство и највише вредности наше расе и наших нација. Стога је текућа замена становништва напад који има за циљ да разори праву Европу без иједног испаљеног метка. Као што економска зависност тежи поробљавању држава без окупације престонице.

Када им прети једна велика сила, нације често траже заштиту код друге. Али та заштита често се претвара у зависност, а зависност у поробљеност. Дакле, питање не треба да буде: Исток или Запад? Него јесмо ли и даље господари у сопственој кући?

Драги другови и другарице,

Морамо искрено говорити и о самом национализму. Национализам је пречесто свођен на естетику: заставе, симболе, униформе или историјске слике. А естетика може постати идол. Људи постају толико фасцинирани сликом прошлости да престају да разумеју идеје које стоје иза ње. Они обожавају симболе чије су значење заборавили или узели здраво за готово.

А онда долази крајња иронија: у име одбране симбола, они се могу наћи у борби за управо оне силе против којих тај симбол иницијално и представља отпор. Замишљају себе као бунтовнике док послушно марширају иза интереса туђинских сила. Позивају се на националну слободу док одобравају покоравање нација кад год им „геополитика“ каже да је то покоравање неопходно. Они чувају естетику побуне — док постају слуге поретка за који верују да му се противе. То није национална обнова, већ политичко позориште.

Штавише, национализам не може значити: слобода за мене, а потчињавање за вас. Он не може значити замену једног господара другим. И не може захтевати од нас да наследимо сваки сукоб наших предака.
Историја је важна, као и гробови предака, али историјско сећање и вечна мржња нису исто. Притом, одбити вечну мржњу не значи заборавити мртве. Можда је задатак наше генерације управо да волимо своје претке, а да не будемо осуђени да поновимо сваки од њихових сукоба.

И наша борба не може бити једноставно против нечега. Она мора бити за нешто. Мора бити борба за нације које остају самобитне и постају слободне, и окренуте хришћанским идеалима. Као и борба за сарадњу таквих пробуђених нација, за традицију без стагнације и за модернизацију без културног самоубиства. Наш одговор не може бити физичка изолација од модерног света. Ми морамо живети и борити се у свету, али духом бити не од овога света.

И немојмо проводити толико времена гледајући ка хоризонту, тражећи непријатеља, а да пропустимо да приметимо шта се дешава иза наших леђа. Наш задатак није да се вратимо у прошлост, већ да осигурамо да наше нације имају будућност. А тај задатак захтева Новог Човека. Не човека створеног пропагандом или социјалним инжењерингом, већ човека обновљеног изнутра. Човека од дисциплине и жртве, а не од огорчености и комфора. Јер нација се не може обновити само паролама, већ захтева мушкарце и жене који разумеју да вера иште љубав, смирење, труд и жртву и да служба нацији почиње одговорношћу за сопствене поступке.

Пре него што изградимо ново друштво, морамо прво постати достојни његове изградње. И прва револуција мора се одиграти не у парламенту, не на улицама и не преко граница — већ у нама самима.

Времена су тешка, али не смемо очајавати. Јер, као и увек, Христос васкрсе. И заиста васкрсе.

Хвала вам.