Православље или смрт!

13. март 2013. / Коментар

Ова веома омиљена и распрострањена крилатица никако се не односи на неправославне, већ искључиво на православне хришћане, који се у освит Часног поста тиме позивају на Свету Ревност и јеванђелски подвиг борбе за очување истинског Православља и светоотачког предања. Истовремено, пред све већом исламском претњом која се надвила над Европом, ова парола представља позив на духовну будност и спремност да се за Христа и свето Православље стоји до мученичког краја, ако затреба.

Сведоци смо још једне у низу сорошевских медијских хајки на србске родољубе. Наиме, исти они који никада до сада нису осетили потребу да одреагују на пројаве мржње према србском народу, те очигледне сепаратистичке тенденције оних који под маском антифашизма и аутономаштва скривају своја ружна лица оптерећена презиром према свему што је србско и православно, бурно су реаговали на графите Србске Акције у Новом Саду, које су по устаљеном обичају прокоментарисали као „графите мржње“.

Шта је, дакле, спорно у геслу „Православље или смрт“? На шта се оно односи?

Ово гесло, наиме, представља основни принцип и идеал Хришћанства – љубав према Богу и ближњем, и тиме мартириолошку спремност да се живот положи за ове две највеће Заповести. „Православље или смрт“ је позив свакоме од нас, православних хришћана, да никада не пристанемо на издају и одрицање од наше свете вере. Нарочито стога што смо сведоци силних насртаја и покушаја да се Вера Истинита прилагоди духу времена и огреховљеном човеку данашњице.

Ова веома омиљена и распрострањена крилатица никако се не односи на неправославне, већ искључиво на православне хришћане, који се у освит Часног поста тиме позивају на Свету Ревност и јеванђелски подвиг борбе за очување истинског Православља и светоотачког предања. Управо и ова најновија хајка на Србску Акцију потврђује речи о. Серафима Роуза (преподобног Серафима Платинског), светитеља наших дана, који нам поручује: „Хришћанска позиција у свету је од почетка била ситуација радикалног сукоба са светом. Хришћански живот захтева крајњу храброст иступања против већине, против обичаја и традиција овога света, против целога света и целога пакла!“

Сада постављамо питање лажним хуманистима и душебрижницима: да ли је чување своје вере екстремистички акт?

Срамно је мржњу и нетрпељивост приписивати активистима Србске Акције, који непрестано истичу своју опредељност за Европу Нација, а истовремено кроз сталне контакте са другим европским националистима непрестано прокламују борбу против шовинизма. Ми се поносимо својим друговима Словацима, Мађарима, Русинима, Румунима и осталима који са нама деле љубав према нашој заједничкој Отаџбини Србији и према србској Војводини, коју краси културна разноликост велике аријевске породице. И како то да нам нико од наших комшија и пријатеља, припадника националних мањина, никада није пребацио ширење било какве нетрпељивости, већ то увек и искључиво чине исти искомплексирани злобници, чији је једини смисао егзистенције борба против здравих вредности и носилаца истих?

Интересантно да је ово древно православно гесло још у јулу 2010. године изазвало велику буру и пометњу међу сорошевским јуришницима у братској Русији. Тада је адекватно одреаговао епископ сиктиварски и воркутински Питирим, устајући у заштиту ове лозинке прве и последње истинске побуне против изопаченог модерног света. Он је тада изјавио: „Овај слоган никако није екстремистички. Без светог Православља нама и јесте смрт! Штавише, сматрам да руска православна симболика треба увек да постоји. То је за Русију сада много корисније, него целокупна пропаганда свега страног и профаног која је обухватила све и свја!“

Дакле, у ово доба нескривене борбе за општу секуларизацију, усмерену против православне душе србског народа, а истовремено пред све већом исламском претњом која се надвила над Европом, ова парола представља позив на духовну будност и спремност да се за Христа и свето Православље стоји до мученичког краја, ако затреба. И то по узору на наше славне Претке, али и Светог новомученика Евгенија Родионова, деветнаестогодишњег руског војника палог за Христа и Русију у страшном чеченском рату, који се није одрекао Крста и Православља у окружењу звероподобних исламских фундаменталиста и својом мученичком смрћу потврдио гесло којим се сваки православни хришћанин поноси.

Ову паролу истичемо и због неких наших другова, србских националиста, који нам замерају због нашег непоколебљивог хришћанског става, а који очигледно заборављају на речи нашег Светог владике Николаја, који сведочи да је србски национализам увек универзално хришћански, а никад уски и глупи шовинизам.

Закључујући ово обраћање, завршавамо на најлепши могући начин – речима великог хришћанског учитеља и православног ревнитеља Јосифа Вријенија:

„Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће Отаца! Никада те нећемо оставити, Мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. И ако времена то буду тражила, и хиљаду пута умрећемо за тебе!“ Јер, „православна вера наша – она је богатство наше, она слава, она род, она венац, она похвала.“