Србски факултети и комуно-демократски тоталитаризам

05. јун 2013. / Активности

Као одговор на активности псеудолевичарских организација које, наводно у име борбе за студентска права, поново организују протесте са циљем придобијања необавештених студената, београдски активисти Србске Акције делили су одговарајуће летке студентима Филолошког и Филозофског факултета, којима се предочавају праве намере организатора протеста и износи наш план о финансирању студија. А као још један прилог нашој борби против системске комуно-демократске тровачнице на србским факултетима, изложићемо својеврсну дијагнозу идеолошког пресека савременог високо-образовног система у Србији, са којом ћемо такође на директан начин упознавати србске студенте.

Из разлога борбе за битан предуслов народног препорода, данас је неопходно објективно сагледати стање на србским факултетима. Наиме, високо школство у Србији се већ годинама налази у процесу разних реформи, али се његов углед до сада није поправио. Оно је остављено на милост и немилост домаћим и страним „реформаторима“ и „експертима“, којима је будућност Србије последња рупа на свирали. Све те силне „промене“ и „реформе“ нису донеле ништа добро већ само више школарине, бедне програме и свеукупно срозавање ионако упитног квалитета знања и стручности. Факултети друштвених наука у Србији, и данас као и у време антисрбског титоизма, уместо да буду „храмови“ духа, знања и учености, постају идеолошке тамнице и обездуховљене рушевине лажи и глупости, у којима царују марксистичке или либерал-демократске догме. Оно што је овим идеолошким стремљењима заједничко, јесте  управо нетрпељивост према здравом погледу на свет. Либерали и марксисти на србским факултетима опстају захваљујући симбиози, својеврсној ванбрачној заједници, коју и поред свих међусобних напетости вољно одржавају. На крају крајева, ипак се најлепше и најбезбедније осећају у чврстом загрљају оног другог пола. У свом блудничењу они су схватили факултете као своју приватну прћију, покушавајући тиме да укину сваки слободан простор и свако друго и другачије мишљење.

А управо такво другачије мишљење неизбежно ће постајати све снажније на нашим факултетима, сагласно јачању наших идеја код србске студенстке омладине. Тим поводом, београдски активисти Србске Акције делили су одговарајуће летке студентима Филолошког и Филозофског факултета као одговор на активности псеудолевичарских организација које, наводно у име борбе за права студената, организују протесте са циљем придобијања необавештених студената. Леци са нашим чланцима у којима се предочавају праве намере организатора протеста и износи наш план о финансирању студија, поново су наишли на одобравање студената. А као још један прилог нашој борби против системске комуно-демократске тровачнице, изложићемо својеврсну дијагнозу идеолошког пресека савременог високо-образовног система у Србији, са којом ћемо такође на директан начин упознавати србске студенте.

Марксистичко наслеђе образовног система у данашњој Србији

Често се говори да је марксизам умро природном смрћу. Комунистички пројекат се у источној Европи срушио као кула од карата, Кина је одустала од експеримената са догматским комунизмом, све јасније се опредељујући за сопствени модел друштва. И када скоро сви одмахују главом на помен марксизма и комунистичког догматизма, данас тај вампир у Србији излази из свог гроба да поново сише крв србског народа. Његов корен није садашња светска економска криза, нити је прибегавање комунизму последица очајне приватизације. Носилац те пропале и по Србе погубне идеје није србско радништво – како оно незапослено, тако ни оно запослено (а слабо плаћено). Центар разних неокомунистичких и криптокомунистичких активности постали су србски факултети. Парадоксално, баш универзитет који би требао да шири знање и образовање, постао је центар марксистичке догматике и комунистичког отрова. Али како је до тога дошло?

На првом месту криви су професори, факултетске управе и целокупна бирократија, али и ћутљиви, несвесни и самозадовољни студенти. На многим нашим факултетима и другим високообразовним институцијама још увек царују разни марксисти и партизански комесари. Одговорни, али и читаво друштво, би требали да се замисле, шта на факултетима учи србска омладина ако су професори и предавачи нестручни и идеолошки острашћени. По факултетима седе професори који су у звања уведени на основу радова на тему марксизма, лењинизма, титоизма, самоуправљања. И данас када је дефинитивно јасно да је тај концепт у целом свету превазиђен, људи који су цео живот били експерти искључиво за марксизам још увек предају једино што знају. У том смислу, на многим факултетима и дан данас ведре и облаче идеолошке комисије у којима партизански комесари и њихови наставници воде главну реч. Исти је случај и са застарелим уџбеницима који се своде на преписивање и препричавање Марксових и Енгелсових мисли, уз евентуална „освежења“ филозофијом Франкфуртске школе.

Не ради се овде само о идеолошком проблему, односно нашем антимарксистичком ставу. Истина, ми не кријемо наше антимарксистичко опредељење, али се наша критика стања на факултетима не своди на идеолошки обрачун. Проблем је заправо много шири, јер оптерећени непотребним комунистичким багажом, наши дипломци са факултета излазе неприпремљени за свет који се променио. Шта студенте може да научи професор који је професуру добио тако што је дипломирао на Лењину, магистрирао на Трећој интернационали, а докторирао на самоуправљању, да би затим цео живот писао хвалоспеве Титу и партији? Чему уопште то још може да служи у свету у коме више нема ни Тита, ни самоуправљања, у коме се Лењина сећају само по револуцији, а Трећу интернационалу памете још само ретки историчари? Наши дипломци су тиме у исто време и оптерећени и ускраћени. Оптерећени непотребним левичарским трућањима, а ускраћени за увид у актуелне научне проблеме данашњице. Да ствар буде још гора, таквим идеолошким „образовањем“ се шири несрећни марксистички начин размишљања, односно марксистичка парадигма. Међутим, управо тај марксистички идејни апарат нам не помаже да се снађемо у данашњем свету, нити да разумемо његове захтеве и процесе. Уџбеници штампани седамдесетих година, у којима се велича самоуправљање или се расправља теорија конвергенције као последњи хит друштвене мисли (и теорија конвергенције је заједно са самоуправљањем послата на ђубриште историје), не само да су бескорисни данашњим генерацијама, него што је још горе, заводе младе људе на погрешан пут.

Чак и када говоре о савременим проблемима, као што је глобализација, савремени марксистички уџбеници и њихови писци то чине искључиво из ултралевичарске перспективе. На тај начин, млади се суптилно уводе у марксизам, односно комунистичка матрица се заогрће науком. Наука којој је једина функција да пружи наводно рационално оправдање за марксистичку догматику, чак и када на први поглед делује као неидеолошка, наставља да репродукује догму у чијој је функцији. Она наставља да постоји као некакав костур, на који када се налепи „месо“ даје увек исти облик. Примера ради, на основу марксистичких критика глобализације, а занемарујући све друге алтернативне приступе, афирмише се и онај други, некритички садржај комунизма. Односно, из горљиве марксистичке критике прећутно се подразумева да ако тако већ стоје ствари, онда је комунизам једино смислено решење. И не само једино смислено, него и нужно, јер „неумитни историјски закони“ (који, наравно, воде порекло од Маркса и Енглеса, мада се у та кола може упрегнути једнако и Хегел, или било ко други) воде у комунизам. Тиме се млади људи поново збуњују јер им се сервирају искључиво два концепта – неолибералан, капиталистички, и онај други – марксистичко левичарски. Дакле, јасно је да се свака алтернатива овом бинарном систему (капитализам – социјализам) занемарује.

Према томе, због идеолошке заслепљености, нестручности и застарелости, из многих наших факултета не излазе стручњаци, нити мислећи људи способни за критичко промишљање стварности. Уместо тога, комунистичким испирањем мозгова стварају се армије идеолошких зомбија неприпремљених за суочавање са проблемима савременог друштва, и на крају крајева необразованих. Као и у време најцрњег комунизма, тако и данас људи који заиста желе знање и образовање и који су расположени да сазнају нешто више, морају да се сами сналазе. Септичка јама у коју се се претворили разни србски факултети, није у стању да им понуди скоро никакво знање, нити усавршавање у областима од интереса. Дакле, млад човек жељан знања, поред својих студија мора да утроши огромне количине времена и новца како би проширио хоризонте јер су професори и целокупан наставни кадар неспособни да му у том послу помогну. Тако добијена диплома не значи много више од папира који показујете када тражите посао, односно неке врсте улазнице у свет оних „издрилованих“, а ако вам је стало до знања или озбиљног истраживања неког проблема, за тако нешто ћете сами морати да се сналазите. Професори-самоуправљачи неће моћи да вам препоруче литературу, нећете моћи са њима да размените мишљења, нити ће бити у стању да вам укажу на евентуалне погрешке у вашем раду, и зато ће вас бедно игнорисати. Ако не желите да слушате њихове цмиздраве монологе, не вреди вам ни да им прилазите.

Наравно, ако не тражите сабрана Лењинова дела или неки од данашњих „фенси“ неолибералних уџбеника, у којима се објашњава зашто треба да волите ЕУ више од своје породице, факултетске библиотеке су често потпуно разочарање. Углавном су ужасно сиромашне када је у питању понуда наслова, поготово ако тражите било шта од „политички некоректне“ литературе. Неки пут и када нађете нешто што би вам моглo бити занимљиво, испостави се да постоји само један примерак који по правилу или није ту или не може да се износи и фотокопира. Идеолошка цензура је сва „сумњива“ дела одстранила из библиотека још у време тито-комунизма, док данас исти ти маркситички цензори бране студентима да сами формирају слику о свету тако што ће читати оригиналну литературу. Скандалозно је да у неким библиотекама нису желели да прихвате ни на поклон сабрана дела једног од највећих србских мислилаца 20. века, Димитрија Љотића! Да ли ће неко самим читањем Љотића постати „љотићевац“? Па и када би постао, шта би у томе било лоше? Ово показује степен неслободе и идеолошке окупације србских факултета у којима држава још увек узгаја комунистичке змије и партизанске агитпроповце. Исти је случај и са читавом галеријом десних мислилаца, чија дела не можете наћи у факултетским библиотекама, јер се систематски склањају. И не само то! Нећете наћи ни интерпретације дела десних мислилаца, осим ако писци интерпретација нису и сами (гле чуда) марксисти или либерали.

Дакле, ако већ не можете да нађете Љотића у оригиналу, нећете моћи ни да читате шта је о Љотићу писао неки њему привржен аутор или неки десничар. Под претпоставком да вам је баш толико стало да читате о Љотићу, на Филозофском факултету ће вам дати само књигу Младена Стефановића, писану још у СФРЈ, а која није ништа друго него најгора комунистичка и партизанска пропаганда, или просто речено, до зла бога нечитљиви политички памфлет од неколико стотина страна. Ту се ствар са вашим истраживањем завршава. Главни стручњак за фашизам вам каже да је Љотић фашиста и ви имате да му верујете на реч. Оригинална дела немате на располагању, а од интерпретација вам је приступачан једино још један комунистички стручњак за фашизам. Тако да боље и не покушавате да се упуштате у питања шта је и ко био Љотић, јер као и свако ко напада на догму постајете јеретик, а у овом случају то значи да сте и сами фашиста јер браните и рехабилитујете фашисту! Читава ситуација се тако претвара у својеврсни театар апсурда, јер оригиналну литературу немате, имате интерпретације само једне стране, а ако од тога и успете нешто да извучете, боље је да припазите шта ћете закључити. Чак и да није Љотић у питању десила би вам се иста ствар. Не можете проучавати мисао св. Николаја Србског (Велимировића) или Јустина Поповића, јер су они „клерикалци“, а не научници. Владимир Вујић је њима непознат, па према томе маргиналан, и тако редом. Десницом као и свим другим друштвеним питањима можете се бавити на само један дозвољен начин. Другим речима, идеолошка цензура не допушта да се разбије примат марксистичке парадигме у друштвеним наукама.

Од фанатичних заговорника комунизма, па до жречева либералне демократије

Са друге стране, велики број професора је формално променио страну и од комуниста, или чак анархиста, постао бранилац капитализма, слободног тржишта, либералне демократије... Они су барем схватили да је дошло ново врме и да је Берлински зид срушен, а Тито упокојен. Међутим, ипак нису разумели да у неко време мора да се укључи мозак и искочи из задатих оквира идеологије. Зато су одело променили, али су у суштини и даље остали марксисти. Њихов начин размишљања, и још битније – суштина њиховог погледа на свет, њихова жеља за цензуром, и њихова одбојност према националној алтернативи остала је иста као у данима када су били следбеници „бога“ Маркса. Ни од њих нећете чути ишта о „политички некоректним“ стварима. Тако се они и данас са истом жестином залажу за либерализам и капитализам као што су некада били марксисти или лењинисти. Ако за њих некада није постојала алтернатива комунизму или самоуправљању, зато што су на капитализам гледали као на декаденцију, сада после пада комунизма нису у стању да виде алтернативу капитализму и либералној демократији – какви су такви су.

Ментална структура способна да схвати једино бинарни систем остала је иста те према томе, алтернатива А је једино могућа, јер смо алтернативу Б пробали и она је пропала. Ако не А, то онда значи пропало Б, а ако не ниједно онда нема више ништа! То значи да постоји само А и ништа друго, па према томе потребно је прилагодити му се – па ма шта то подразумевало. Зато исти они који су омладини обећавали светлу будућност у комунизму и рај на Земљи, сада га траже у уласку у ЕУ. Битно је да рај на Земљи и даље остаје, да је ту близу, да га можемо остварити и да баш ми треба да будемо авангарда која ће несвесну масу увести у „царство слободе“. Дакле, структура мишљења и перцепција властите улоге у свету остала је непромењена иако се објекат обожавања променио. Неки од њих се, наравно, и дан данас распекмезе суочени са сопственим некадашњим багажом левичарења и мокрим сновима о комунистичком рају, али ако капиталистички газда тражи нову песму и за то жели да плати, онда се газди свира његова песма. Када Интернационала постане прошлогодишњи хит, нови шлагер сезоне скида се са МТВ-а.

Исти је и жар борбе коју против треће алтернативе и против националне и конзервативно-револуционарне мисли воде обе групе. Према томе, када се дође до питања национализма, обе групе по логици ствари поново стају заједно, развијајући заставу неког измишљеног „антифашизма“ у коме се обе групе, с обзиром на заједничко титоистичко и авнојевско порекло, одлично сналазе. Занимљиво је да су у својој антинационалној мисији обе групе заправо на истом задатку расрбљавања студентске омладине. Није, дакле, никакво чудо што је већини „наших“ професора духовна домовина у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Подгорици, Тирани или Будимпешти. Није чудо што исти професори форсирају југословенски, бошњачки, црногорски, хрватски, македонски, војвођански, шумадијски, грађански... идентитет, упорно се обрачунавајући са србским идентитетом. Иако су већина студената православни Срби, који говоре србским језиком, њихова права се на србским факултетима систематски крше, њихова нација се понижава, вера вређа, а језик истискује. Треба ли уопште поставити питање колико је ћирилица заступљена на нашим факултетима и који је проценат уџбеника писан србским писмом?

Са становишта студената и сутрашњих потреба србског друштва и србске државе, и ова друга група је малигна колико и прва. Она своју улогу схвата у томе да србске студенте припрема за живот у либералном капитализму и назови демократији. Према томе, ни овде се не развија код студената критичко мишљење. Сада се уместо мислећих људи од студената стварају неолиберални зомбији – техничари – чија улога је аналогна улози механичара чија је дужност да одржава систем, а не да се пита о његовом функционисању, или користи (штети) његовог рада, алтернативама његове замене... Аутомеханичар се не пита о моралном бићу аутомобила који поправља. Он само зна због чега је Шкода боља од Југа и како је могуће заменити дотрајале делове да би се стари Фића поново покренуо. Концепт слободног мишљења, самосталног тражења и изналажења алтернатива апсолутно је стран неолибералним наставницима, јер они свој посао и себе виде једино у функцији одржавања привредног и политичког система. Дакле, ако Систем има потребе за једном количином људских шрафова одређених перформанси, како би боље функционисао, наши неолиберални професори девастираних србских факултета су ту да им ту количину људских шрафова обезбеде и испоруче. Наравно, никоме не треба шраф који мисли својом главом, а и ко је још видео мислеће шрафове?!?

У том смислу су обе групе професора на србским факултетима штетне за србско друштво и србску будућност. Високо образовање се у оба случаја схвата као репродукција одређених већ унапред утврђених идеолошких образаца. Од студената се стварају или шрафови и потрошан материјал за Систем, или марксистички верници убеђени да ће њихово време доћи – кад тад. У оба случаја не развија се жеља за знањем, сазнањем, искуством, и самосталан истраживачки рад. Управо супротно, сваки и најмањи знак креативности, слободног мишљења и сваки истраживачки потенцијал убијају се у корену, у једном случају зато што су бескорисни за одржавање Система, а у другом зато што се не уклапају у марксистичку идеолошку визуру. На крају, оба типа наших наставника гаје готово физичку одвратност према сваком виду србског национализма па чак и србског идентитета.

Православно-националистички поглед на свет као трн у оку комуно-демократском монструму

Ову тортуру најбоље су могли да упознају верујући србски студенти. Њима се увек и доследно бранило да се баве истраживањима друштвених питања из перспективе православног учења, или да се баве православном друштвеном мишљу. У случају остарелих марксиста и њихових млађих наследника, такви покушаји схватани су као „светогрђе“. Марксисти су увек доследно прогонили и дан данас прогоне верујуће студенте по факултетима. Они су бранили судентима да се баве темама које их интересују или да се баве на начин који они сматрају примереним, ако се то није уклапало у марксистичку ментално-идеолошку матрицу. Образложење је увек било да религији нема места на факултетима и у науци и да су верујући студенти, на крају крајева, све сами „клерофашисти“. Наравно, ово не важи за следбенике „бога“ Маркса! Различиту стратегију су примењивали „реформисани“ комунисти. Они су на религију гледали као на непотребни, ирационални додатак, који Систему није потребан, па га не треба ни сузбијати ни развијати. Али када би утврдили да је неко од студената заинтересован за истраживање православне мисли о друштву или да савремене проблеме посматра из православне перспективе, то би схватали као проблематично. Дакле, ако неко своју религију озбиљно схвата, то се разумева као субверзивно и опасно за Систем. Према томе, такав неко не може бити одговарајућ људски шраф. А у том случају примењује се прогон, као и код марксита.

Ово је чисто илустрација како се професорски и наставнички кадар односи према студентима, али и према различитим погледима на свет, према истраживању, науци, слободи говора и слободи мисли. Србски факултети махом изгледају као канализација у којој и данас главну реч воде разне форме змијурина и пацова. На њима влада терор и идеолошки тоталитаризам. Када се на овај начин погледа на ситуацију, јасно је како стоји ствар не само са науком у Србији него са свеколиком србском будућношћу. Овакви накарадни факултети, засигурно нису у стању да створе и однегују србску националну елиту. Заправо овакав школски систем постављен је да гуши и саме покушаје образовања србске националне елите. Србија ако не жели да пропадне као трећеразредна колонија мора под хитно реформисати своје високо образовање, при чему не мислимо на којекакве „болоњске“ заврзламе. Ако држава и универзитети нису у стању да раде свој посао, или, што је вероватније, не желе да га раде, онда је на националистима да се самоорганизују. Свако национално предавање, свака мала школа националног васпитања, свако стварање националних библиотека и сваки издати часопис представљају улагање у србску будућност! Сламање цензуре и разбијање идеолошког мрака треба да буде међу нашим најважнијим задацима.