О Србској идеји и њеном кривотворењу

07. јул 2013. / Коментар

Веома битну ставку у идеолошком фронту савремене србске борбе, представља и свест о препознавању истинске Србске идеје, као и свест о нужности обрачуна исте са мноштвом њених извитоперених и вулгаризованих фалсификата. Већ смо више пута писали о штеточинству оне распојасане карикатуре србовања, или пак о малодушној песимистичкој аутодеструктивности која данашње Србе проглашава непоправљивим и најгорим народом. Говорили смо и о псеудонационалним шовинистичким пајацима који, на пример, немају поштовања према светлим делима чешких, пољских или шведских националиста (који се узгред много више од велике већине данашњих Срба боре за србски интерес). А међу разним видовима извитоперења националне идеје, све снажнији мах узима и системска перцепција исте, па ћемо овом приликом управо на њу ставити акценат анализе.

Наиме, у жељи да својој штеточинској владавини дају макар привид неког вредносног критеријума, нису ретки покушаји антисрбских властодржаца да се повремено обавију плаштом „патриотизма“. Наравно, реч је о млаком, разводњеном и бљутавом виду овог појма, због чега и користимо наводнике као симбол искривљене представе изворног смисла. У том контексту, морамо увек указивати на разлику између, на једној страни, истинског и здравог национализма који има своју садржину, своју укорењеност у најдубљим силама и вредностима традиције, и на другој страни – површног и прорежимског псеудопатриотизма који се своди на пуко поштовање државних обележја, и који се у пракси поистовећује са подршком режиму и Систему. Пример промоције таквог „патриотизма“ и ратничко-одбрамбеног „идеала“ заснованог на њему, већ дуже од месец дана можемо видети и у пропагандном видео-споту у коме су уз популарни и модерно аранжирани звук, припадници Жандармерије МУП-а Србије прикзани као некакво херојско оваплоћење патриотизма.

Без намере да негативно етикетирамо све припаднике званичних безбедносних служби (у којима свакако да има и часних и патриотски оријентисаних појединаца), време је неумољиво потврдило да полицијски органи пре свега јесу чувари режима и његове политике, а не чувари народа и народних интереса. Отуда су врло штетни (и несумњиво тенденциозно смишљени) сви пропагандни експерименти који, уместо величања борбе србских оружаних снага против шиптарских банди (што би био баук за антисрбске властодржце), приказују борбу жандарма против некаквих апстрактних терориста (или „терориста“, који су можда заправо само бунтовнички и политички неподобан фактор). Свако коме је Србство у срцу, здушно ће подржати акције жандармерије и полиције против шиптарских терориста, али сукоби који се све чешће дешавају на тој релацији у последње време су иницирани управо од стране шиптарских уљеза који продиру на територију централне Србије у циљу сече шума, при чему врше и нападе на оближње положаје жандармерије. Дакле, реч је о изнуђеним и одбрамбеним интервенцијама жандармерије а не о организованим и планским акцијама.

С друге стране, свим србским родољубима срце би било пуно када би видели како, на пример, жандармерија и полиција отказују послушност властима које им злочиначки наређују (што нажалост и није нереална могућност) да силом ликвидирају управо формирану Скупшитну АП Косова и Метохије, као вид отпора косовско-метохијских Срба према срамном Бриселском споразуму, или им пак отказују послушност у случају наредбе да се заштите педерски изопачењаци од праведног гнева србске омладине. Ми заиста, упркос свему, верујемо да ће квалитетни људи унутар оружаних снага Србије опстајати, умножавати се и у датом тренутку поступити у складу са савешћу, националним идеалом и народним интересима. Ипак, чини се, данашња Србија још увек није близу да нешто тако дочека, и док ствари стоје тако, једини разуман однос србских националиста према званичним безбедносним снагама јесте дистанца и неповерење.

Насупрот пропагандним конструкцијама и промоцији лажног патриотизма, истичемо да србска националистичка доктрина није и не може бити подударна служењу режимским паразитима који пљачкају народ, издају Косово и Метохију и спроводе политику интеграција у ЕУ брлог. Србска идеја није празна парола, већ она уистину има свој завет, своју посвећеност духовном идеалу и својој раси. Она има своје културне и политичке образце који извиру из народних животних закона. Она има своје светитеље, ратнике и песнике који нас опомињу да је боље изгубити главу него своју огрешити душу, и да се слобода кроз јуначку борбу стиче, а не кроз подаништво ненародном режиму и заштиту постојећег поретка.

И велики Милош Црњански је својевремено указивао на разлике између истинског, револуционарног национализма на једној страни и безличног, баналног, званичног, прорежимског и грађанског патриотизма на другој, који се подметао и деведесетих година од стране ондашњег режима, али се подмеће и данас од стране јалових „десничарских“ фактора у Србији. Подмеће се као кукавичје јаје србској омладини, као некаква норма, док се истински национализам од стране свих (и левих и десних) слугу Система етикетира као екстремизам и деструкција. Но, прочитајмо шта је писао Црњански чији ауторитет и углед нико ни данас не може оспорити нити угрозити. Управо због тога мондијалистички медиокритети и узурпатори србског медијског и културног простора, гурају под тепих идеолошке погледе славног писца, коме препуштамо завршну реч овог аналитичког осврта:

„Ми мислимо са националистичког гледишта, да је у нас раса (квалитет) давно дата, али да је била изражена тотално само у борби србства. Не само ратничкој, него идејној и друштвеној. Тек ваљда, неће нови национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша? ... Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма...

По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија, од свих досадашњих у нас, јача.

Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма ‘патриота’. Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и нерасна.

Патриот је улога која се да најлакше глумити, и улога која се лако свршава у улози ‘увређеног патриота’ код нас уштве над уштвама.

Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него у скупљању и окупљању таквих људи свих нијанса. Консеквентност националиста није у истицању момента рата, далеко од тога, него у фанатизму националистичког гледишта  и борбе која траје целога живота... Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва... створила су тип нашег националног ситног комбатанта. Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима... и само још година две прибирања... и наш национализам, појавиће се поново као бујица“.