Братоубиство – никада више!

16. фебруар 2014. / Коментар

„Србски народ назива људе који тако немилосрдно, без размишљања и без знања убијају друге, назива их душегубцима. Чувај се душегубаца! Данас је свет пун душегубаца.“ Овим речима је Свети владика Николај Велимировић, пре више од педесeт година, започео једну од својих знаменитих беседа. Но, његова пастирска брига и упозорење добијају, изгледа, свој пуни смисао тек у ово наше душегубно време. Град Ниш и Србија остали су без још једног младог живота, који су – тако немилосрдно, без размишљања – прекратили душегубци.

Двадесетједногодишњи Вук Стоиљковић био је, кажу, сјајан момак. Студент треће године Медицинског факултета, који је потицао из честите, хришћанске породице. Његова бака је већ дуго монахиња у великој православној светињи, манастиру Острог. Био је један од тројице синова које је одгојила самохрана мајка Мирјана, након смрти супруга Ненада.

У понедељак увече, Вук је издахнуо на тротоару Булевара Немањића у Нишу. Избоден је ножем недалеко од кафића у коме је седео са девојком. Након што га је убо у груди, трбух и леђа, убица је Вуку задао смртоносни ударац у врат. Ово свирепо убиство недужног србског младића није починио припадник неке усташке или муџахединске формације, или неки шиптарски крволок. Вука је хладнокрвно и брутално убио његов вршњак и суграђанин, Димитрије Стевановић.

Ова трагедија, у којој је један млади Србин – тако немилосрдно, без размишљања – усмртио свог младог србског брата, већа је самим тим што није прва. Братоубиства су у Србији све чешћа. Бесмислено и безумно насиље, као неки изопачени тренд, од младих Срба ствара душегубце. Убица Вука Стоиљковића и његов саучесник су, како се то жаргонски каже, „татини синови“. Ово није први пут да су деца богатих и утицајних родитеља, умисливши да су недодирљиви и да им је све дозвољено, завили нечију породицу у црно.

Међутим, нису све убице (и братоубице) у Србији „татини синови“. Последњих година догодило се много убистава, у којима је неко страдао јер навија за „погрешан“ клуб или због неког сасвим глупог неспоразума, па чак и само због мрког погледа. Несхватљиво је да су чак и неки који се заклињу у Србство и Православље спремни да – тако немилосрдно, без размишљања – пресуде своме брату ако им он и најмање засмета. И тако, млади србски нараштаји, отргнути од Бога и традиције, васпитани у неком накарадном духу, а не у духу својих витешких предака, срљају у сигурну пропаст.

Позивамо стога васцелу србску младост на отрежњење. Грех је безразложно или за глупост подићи руку на брата. Оставимо по страни све неважне разлике, јер од нас зависи србска будућност. Ујединимо снаге да би смо се одбранили од бројних душмана и створили отаџбину праву, истински Дом за нас и за нашу децу.

„Каин је убио Авеља, свога брата, но тиме је себе убио а Авеља је прославио до данашњег дана. Ирод је убио Светог Јована Крститеља; себе је убио а Јована прославио до данашњега дана.“ Опоменимо се ових речи Светог владике Николаја. Нека Господ настани душу Вука Стоиљковића у Небеској Србији. И нека његово убиство буде последње србско братоубиство!