Витештво и терористички акт

22. децембар 2016. / Блог

Убиство руског амбасадора у Анкари, у жижи је светске јавности ових дана заједно са терористичким чином у Немачкој. Спекулише се увелико о позадини атентата, о евентуалном (не)учешћу Ердогановог режима, о провокацији неуспелих пучиста или нечем трећем. Неспорно је да се ради о исламском тероризму који је у сваком случају продужена рука циониста и НАТО злочинаца. И верујемо да ће власти Руске Федерације успети да проникну у детаље о позадини атентата и сходно томе реагују на одговарајући начин у актуелној „шаховској партији“ замршених геополитичких односа у свету.

Оно што је посебно упечатљиво, јесте чињеница да овај атентат подсећа на догађаје са краја 19. и почетка 20. века. Као такав, он многима делује као весник „новог деветнаестовековља“, а многи русофоби широм света сада аплаудирају атентатору на „романтичарском херојском чину“. И заиста, упркос презиру спрам саме суштине овог терортистичког исламистичког акта, поставља се питање да ли је сама храброст атентатора достојна поштовања? Да ли је тај дух жртве истоврсан духу србских витезова и мученика који су гледали смрти у очи жртвујући се за веру и отаџбину?

Одговор је наравно негативан из следећих разлога. Наши витезови гину загледани у Небеску Србију и народни идел, а исламски терористи гину загледани у мухамеданску илузију вечне насладе – сексуалног и гастрономског карактера. Даље, наши витезови кроз историју, углавном умиру војујући против материјалситичких глобалних завојевача, хегемониста и непријатеља људске слободе, док исламисти умиру војујући управо за такве империје. Такође, наши витезови умиру убијајући злочинце или наоружане агресоре, или пак главешине хегемонистичких империја, док исламисти убијају ненаоружане цивиле, обичне чиновнике или дипломате.

Посебно је значајно то да се идеја жртве код србског витеза рађа као лични чин подстакнут љубављу према Богу и роду. Он гледа да непријатељу нанесе што снажнији ударац, али тежи да, уколико је могуће, преживи и врати се ближњима. Уколико то није могуће, он спремно и храбро дочекује час погибије и пресељења у Вечност. С друге стране, мухамеданске самоубице, по правилу су производ психопатолшког система вишегодишње индоктринације (која често укључује и интоксинацију опојним средствима), а која је финансирана криминалним пословима саудијских и катарских шеика и америчких „невладиних“ организација. Државни или парадржавни апарати, који су под утицајем исламиста, имају својеврсне „фабрике“ за узгој терориста-самоубица.

Дакле, храброст србских ратника је витешка храброст, достојанствена и усмерена на одбрану заједнице и наношење штете ратном непријатељу-завојевачу, а не цивилима. А „храброст“ исламиских самоубица само је привидно идеалистичка, а заправо је плод неурачунљивог стања и суштински је једнака „храбрости“ класичних самоубица, који из разноразних неплеменитих разлога и побуда одузимају себи живот.