На протесту Војног синдиката

14. фебруар 2017. / Коментар

Активисти Србске Акције из Београда, у суботу су присуствовали протесту војног и полицијског синдиката пред зградом Владе Србије, у складу са нашим гледиштем да прокламовани протестни став свакако треба подржати, упркос нашој резервисаности према оргнизаторима протеста. Иначе, на протестима је формулисан захтев запослених у Војсци да се основица за плату повећа, те да иста буде 35.000 динара, како је и прописано законом, као и захтев запослених у Полицији да влада испуни обећање која им је дала прошлог децембра, те да им исплати једнократну помоћ у висини од 20.000 динара.

Нашу резервисаност према организаторима синдикалних протеста истичемо зато што се у оваквим случајевима често ради о људима који су део Система и оруђе у партијашком позиционо-опозиционом поткусуривању. А са становишта народног интереса, партије под контролом Запада и булумента која покушава да се окупи око сорошевског пијуна Саше Јанковића, нису ништа мање погубни од издајничког Вучићевог режима. Не знамо да ли је присуство представника „другосрбијанског“ олоша на суботњем протесту било самоиницијативно или је, пак, координисано са организаторима протеста. Стога смо опрезни и пажљиво пратимо развој ситуације. Оно што је сигурно, допада нам се патриотска и анти-евроатлантска реторика коју смо на протесту чули. Међутим, поставља се питање зашто таквих наступа и конкретних реакција није било поводом мноштва издајничких потеза власти, којима се злоупотребљавају војска и полиција као институције?

Наша порука је јасна: социјални бунт мора бити праћен националистичким ставом, и обратно. Стога су и наше акције и иницијативе усмерене у правцу каналисања енергије народног незадовољства ка конструктивној и национал-револуционарној борби против Система. Јер издајничке режиме њихови западни налогодавци мењају као истрошене крпе, а Систем опстаје. Зато је у садашњој фази нашег деловања фокус на стварању претпоставки за горенаведену тежњу, а једна од њих јесте и одговарајући план који се у сфери сталешке политике ослања на принципе национал-синдикализма, о којима смо у више наврата говорили. Ту мислимо на радничко синдикално организовање које ће бити потпуно независно од паразитских властодржаца и које ће паралелно са политичком националистичком акцијом ударати на Систем.

Међутим, успешна организација таквог оруђа препорода има два битна предуслова. Први је буђење свести код младих националиста о нужности борбе на социјалном плану, која је уистину неодвојиви део доследног националног активизма. Други услов јесте индивидуална борба сваког младог националног активисте за свој струковни идентитет, као и за углед у својој радној средини. Следећи корак је агитација међу радницима са циљем национал-синдикалног организовања србског радништва. Само на тај начин, снага србског радништва може донети прави плод и бити истинско оруђе препорода.