Антипедерски манифест

05. октобар 2012. / Коментар

У јеку овогодишње педерофилске агресије, која се већ неколико јесени за редом уобичајено врши над нашим „хомофобним“ народом, Србска Акција објављује свој „политички некоректан“ манифест, чији „неконвенционалан“ наслов сам по себи наслућује дух линча према педерастији као појави, као и према поборницима њене манифестације. Дух линча, чија садржина оштро и бескомпромисно, али и аргументовано, у сваком погледу разобличава један од кључних идејних отрова које ционистички завојевачи и жреци идеологије планетарног мондијализма користе у сврху уништења остатака здравих животних сокова народних организама широм планете, који у самоодбрани често рефлексно реагују и контра-насиљем. Јер као што су каменице, којима су током фебруара месеца 2008. године разбијани прозори непријатељских амбасада у Београду, фактички биле у служби одбране не само граница Србије већ и одбране међународног права (ма колико то некоме смешно и противречно звучало), тако су и традиционалне претње и графити на београдским фасадама, који утерују страх у кости педерском накоту и читавом овдашњем педерофилском несоју, у преданој служби одбране јавног поретка србског друштва.

Но, свака одбрана вапије и за ваљаном идејном подлогом, па отуда и побуда за настанак овог нашег доприноса идеолошком разобличавању педерофилске хистерије, чији дежурни противници у овдашњој јавности углавном зазиру од претећих етикета, те се придржавају кодекса „политичке коректности“, чиме релативизују и константно ублажавају свој антипедерски став, потврђујући своју улогу у „луткарском позоришту“ системских медија, који по принципу „куване жабе“ настоје да србско друштво усмеравају ка постепеном подизању прага толеранције према овој омраженој пошасти.

Као што напоменусмо, полемика око „педерских права“ и са њима повезане „Параде поноса“, и овај пут неминовно повлачи многа друга питања као што су етички, историјски, правни, па чак и идеолошки чинилац педерастије као појаве.

Сходно томе, у нашем осврту на кључне тачке поменуте полемике, посветићемо пажњу различитим аспектима педерастије, као и самој идеји одржавања педерске параде у Београду, која је и ове године забрањена, услед страха издајничких властодржаца да се правдан гнев житеља Београда не пројави и поново окрене против њих. Да подсетимо, претпрошле јесени је успешном акцијом србских родољуба, силом одржани „педербал“ учињен потпуно јаловим и контрапродуктивним, како по режим тако и по његове педерске марионете.

ПЕДЕРАСТИЈА И ТРАДИЦИЈА

Што би казао један знаменити писац, мудрост се губи у знању а знање се губи у информацијама. И заиста, у почетку беше реч, која човека сачини оним што јесте. Реч, односно мудрост која му је кроз непомућену свест и савест, као светионик указивала шта јесте а шта није. Шта је исправно и нормално, шта је људски а шта нељудски. Данас, пак, у ери медиократије и технократије, и мудрост и знање поплављени су морем свакојаких информација, које углавном човека смућују, подстичући га на руковођење искључиво чулима уместо срцем и разумом, као и на релативизовање фундаменталних животних вредности и неписаних правила и принципа. У такве вредности спадају свакако природни облик брака и породице, који су већ дуго на удару ционистичког Система либералне олигархије и пошасти планетарног мондијализма. Међу битним оруђима такве нечасне работе управо јесу подстицање, као и апологија хомосексуалног понашања.

У том контексту, апологете педерастије често полазе од историјског аргумента, те истичу како је ова појава наводно стара колико и само човечанство, алудирајући на то како је још у старим цивилизацијама забележено њено постојање.

Међутим, примордијална традиција, односно најстарији слојеви баштине (који се могу реконструисати на основу најстаријих писаних историјских извора и предања), не познају хомосексуализам као норму. Он се истина јавља у извесним старим цивилизацијама, али се интензивира тек у периоду моралне декаденције истих (пред њихов распад), дакле у епохама изразитих поремећаја устаљених друштвених и међуљудских односа. На пример, у старој Грчкој експанзија хомосексуалних односа јавља се тек када мушка популација, услед моралне разузданости при природном сексуалном општењу (дакле, са супротним полом), са мноштвом партнера (конкубина), долази до својеврсног презасићења. Мада, треба рећи да је код старих Грка хомосексуално понашање било узроковано и периодима честих и дуготрајних ратова, када су мушкарци и по читаву деценију били одвојени од сталног контакта са женским светом. Међутим, чак ни у таквим примерима данашњи поборници педерастије не могу пронаћи аргументе за своје идеје и тежње, јер историја не познаје појам „хомосексуалног брака“. Наиме, чак и они који су упражњавали овакву настрану праксу са истополним особама, најчешће су имали природан хетеросексуални брак.

Хомосексуална пракса забележена је код старих Сумера, где је имала обредно-религијску функцију, баш као и у неким шаманским ритуалима. Међутим, у индијским Ведама, иранској Авести, Мануовом законику или Старом Завету, хомосексуализам се третира као изразито негативна и кажњива појава. На европском тлу, хомосексуализам је, како већ поменусмо, масовно и некажњено упражњаван и толерисан само у античком (грчко-римском) свету. Сагласно томе, у грчкој митологији постоје и извесне хомосексуалне представе, али оне нису изворног карактера већ су настале временом, у складу са променом моралне климе у хеленском друштву. Наиме, у сродним, компатибилним аријевским политеистичким религијама (словенској или германској, на пример), нема таквих представа. Касније, по устаљивању Хришћанства у Европи, хомосексуализам на читавом њеном тлу постаје инкриминисан и означен као зло.

Дакле, оно што је чињеница јесте да најстарији источници цивилизације хомосексуализам сматрају негативном појавом, као и да већина древних друштава негативно вреднује хомосексуализам, али и да оне цивилизације у којима су толерисани хомосексуални односи нису имале ни илузију о истополном „браку“. Шта више, и Сократ који је лично упражњавао хомосексуалне односе, као и песникиња Сапфо са острва Лезбос, која је певала о еротској привлачности према жени и по којој је нестао термин „лезбејка“, имали су брак и пород. У античком свету, није било ни помена о било каквој хомосексуалној алтернативи браку, нити се заједница мушкарца и жене сматрала на било који начин превазиђеном, јер људи се напросто нису делили на хетеросексуалце и хомосексуалце. Дакле, поборници педерастије немају никаквих историјских аргумената за своје тежње, јер јасно је да ни једна цивилизација не може просперирати са експанзијом ове појаве, када је услов самог биолошког опстанка било ког друштва управо наталитет.

У вези са тим, заговорници педерских права често истичу како је данашња Холандија земља у којој хомосексуалци имају највећа права, а истовремено реч је о земљи са највећим наталитетом у Европи. Међутим, овај аргумент је крајње бесмислен, јер висок наталитет у Холандији потиче управо од бројних имиграната из исламских земаља, који су изразито патријархални и „хомофобични“. Код самих Холанђана наталитет је врло низак, као уосталом и код свих данашњих европских народа, који осењени савременим духом декаденције, преферирају животни стил окренут хедонизму и индивидуализму, где се свака жртва и одрицање зарад заједнице или идеје, сматра теретом. С друге стране, чињеница је да највећи наталитет у свету имају заједнице које су изразито „хомофобичне“.

Такође, истичу апологете хомосексуализма, како су многи знаменити људи, који су задужили човечанство својим стваралаштвом, били педери. Ипак, и овај аргумент је прилично неодговарајући и поборници педерастије немају право да се позивају на њега, јер примера ради, постоји још већи број знаменитих уметника и научника који су идеолошки припадали разним националистичким и ауторитативним доктринама, а апологете хомосексуализма никада неће прихватити да су ове доктрине пожељна и легитимна појава. Напротив, изразиће најдубљу нетолеранцију и тиме посведочити сопствене двоструке стандарде. Такође, многи знаменити и опште признати научници и уметници, имали су разне пороке (алкохолизам, прељубништво, наркоманија, зависност од коцкања итд.) па то не значи да се услед тога, дотични пороци требају лажно представљати као врлине.

ПЕДЕРАСТИЈА У ОГЛЕДАЛУ НАУКЕ

Позивају се даље поборници хомосексуализма на став „Светске здравствене организације“, по коме хомосексуализам није болест. Међутим, СЗО је тело једне међународне политичке организације (УН) у којој последњих деценија главну реч воде САД и ЕУ. Чињеница је да су здравствене установе у свакој држави под контролом политичког режима, а исто је тако чињеница да изузев земаља НАТО и ЕУ, готово ни једна држава не толерише јавно испољавање хомосексуализма. Уосталом, ствари постају јасне ако се узме у обзир да је СЗО првобитно, 1977. године, хомосексуализам дефинисала као болест, да би тек 1990, по завршетку Хладног рата и пропасти морално конзервативнијег Источног блока, ова организација променила своју одлуку, прилагођавајући се новонасталој клими монополарног света предвођеног НАТО пактом.

Као што рекосмо, од устаљивања Хришћанства на тлу Европе, па све до друге половине двадесетог века, хомосексуализам се сматра безусловним злом у читавом свету. Центри моћи, који контролишући (примарно) западне државе, континуирано креирају један обездуховљени потрошачки глобални поредак, а апологија и промоција педерастије нашли су се као погодно оруђе при таквој делатности. Све до 1973. године, када „Америчко удружење психолога“ скида хомосексуализам са своје листе болести, ова пошаст третирала се као тежак психички поремећај (званична медицинска квалификација) и противприродни блуд (као такво, упражњавање истог било је кажњиво законима). Од тада, модерна западна психологија налази се у дубоком раскораку не само са сопственом традицијом, већ и са другим наукама попут социологије или криминалистике. Наиме, у криминалистици постоји класификација група поремећених особа на психо-патолошкој бази, у оквиру којих се налазе злочинци са специфичним, нарочито суровим начином убијања. Међу таквим групама, налазе се и хомосексуалци. Наиме, убиства чији су извршиоци ове особе, углавном су учињена на специфичан и нарочито свиреп начин, уз жестоко касапљење жртве, што је јасан показатељ девијантности педерастије као појаве.

У социолошком и медицинском погледу, хомосексуализам није деструктиван само због негативног утицаја на наталитет друштва, већ и због чињенице да су хомосексуалци примарни носиоци вируса сиде. Наиме, преко 60 процената оболелих од ове опаке болести (укључујући и оне који су само ХИВ позитивни), јесу особе које су упражњавале педерастију.

Традиционално научно мишљење о разлозима савремене појаве хомосексуализма, које се последњих деценија у тоталитарном евроатлантском поретку прећуткује, засновано је на ставу да се хомосексуализам појављује или као последица тешког поремећаја личности услед дејства нежељених околности, или (у случају да се хомосексуална склоност јавља у раној младости) као последица нездравог начина живота предака, јер нарушавање здравља личности безусловно има специфичан утицај на потомство, који може ићи у различитим и непредвидивим правцима.

Оно што је извесно и што нико не оспорава, јесте чињеница да многим хомосексуалцима склоност ка истом полу није урођена. Наиме, постоји категорија људи коју пропедерски настројени психолози називају „латентним хомосексуалцима“. Реч је заправо о релативно нормалним хетеросексуалним особама, које су под дејством одређених услова ипак подложне хомосексуализацији за разлику од осталих људи, који су безусловно гадљиви према педерастији. У данашњем времену, то се збива услед кумулативног дејства специфичних неповољних животних околности и деловања спољашње пропаганде, која подстиче и афирмише педерастију, а која је у евроатлантској геополитичкој сфери данас све снажнија. Управо та агресивна пропаганда, која данас на Западу путем медија и образовног система, подстиче људе још од малих ногу на педерастију, указује на сву лаж и лицемерје целокупног педерског друштвеног активизма.

Приметно је да су заговорници педерастије све више склони да људима који се боре против јавног испољавања хомосексуалних карактеристика, приписују подсвесне хомосексуалне тенденције. По оваквој теорији, противници хомосексуализма се заправо плаше да се у њима самима не разбукта хомосексуални нагон, те се из тог подсвесног страха рађа мржња према онима који га јавно испољавају. Међутим, ту опет сусрећемо противречност, јер по тврдњи самих педера и њихових поборника, архетип данашњег борца против педерастије јесте профил агресивног човека, склоног насиљу и нетолеранцији. А такође по њиховом мишљењу, профил хомосексуалца подразумева, по правилу, особу која има доста јако осећање инфериорности и с тим у вези склоност ка хроничној анксиозности.

Но, насупрот таквој педерофилској малициозности и аргументационој сиромаштини, јасно је да гадљивост према испољавању хомосексуалних карактеристика има своје извориште пре свега у људској савести. Наиме, данас постоје две групе научних теорија које се баве пореклом хомосексуалне склоности. Једна од њих инсистира на психо-патолошком узроку хомосексуализма, а друга га сматра органском појавом, то јест природно наслеђеном карактеристиком. Међутим, ни једна од њих није никада научно доказана нити оповргнута, стога се одговор на питање о (не)нормалности хомосексуализма може поуздано тражити само у оквиру етике и логике, уз ослонац и на аксиоме других наука попут историје, социологије, медицине (која зна за методе успешног лечења хомосексуалне склоности) или криминалистике, који недвосмислено упућују на неприродност и деструктивност хомосексуализма.

ВЕРА, ЉУБАВ И ПОЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Јасно је да гадљивост према испољавању хомосексуалних карактеристика има своје извориште пре свега у људској савести (која, по хришћанском учењу, представља глас Божији у човеку), јер људска савест по искуству свих традиција, тежи ка обрасцу природности и логичности и не подноси пројаву њених супротности, поготово жестоко реагује према њеним екстремним облицима, осим уколико није „успавана“ чулном приврженошћу личности за извесну појаву или предмет. У том духу, и Нови Завет као писани одраз истинског откровења, недвосмислено означава мужелоштво (реч је о изворном србском називу за педерастију) као душегубну појаву, јер казано је да мужеложници неће наследити Царство Божије (Ι Кор. 6, 9-10). Услед тога, јасно је и да сви покушаји да се Хришћанство кривотвори, те да се Господ Исус Христос, Пресвета Богородица и Светитељи Божији прикажу као толерантни према болести педерастије, предстаљају грубо изругивање хришћанској вери, баш као што је случај са скаредном изложбом која је под заштитом режима и полицијском опсадом постављена у србском престоном граду.

Такође, елементарни логички доказ о неприродности хомосексуалног односа, јесте чињеница да истополне особе које учествују у њему, управо глуме мушкарца и жену, а уз то делове тела (попут полног органа или аналног отвора) користе насупрот њиховој природно назначеној намени. Сходно томе, оваква псеудољубавна заједница лишена је могућности стварања новог живота, који је сам по себи и симболички и реални плод истинске љубави. Дакле, у случају хомосексуалног односа, реч је о својеврсном бегу од полног идентитета, и о симулацији, која се ни у ком случају не може подвести под појам нормалног љубавног односа.

ПРАВО ПРОТИВ ПЕДЕРАСТИЈЕ

Уместо да се прикључе апелима за забрану управо одржане антихришћанске педерске изложбе, најутицајнији медији у Србији хорски покушавају да исперу мозак србском народу, бомбардујући га ноторним неистинама по којима се право на педерско парадирање приказује као „људско право загарантовано Уставом“, а скарадна изложба као „изражавање уметничких слобода“.

Међутим, истина је да слобода окупљања загарантована Уставом, није безусловна, већ је подложна ограничењима „уколико је то неопходно  ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије“, како и пише у члану 54. важећег Устава. А што се тиче поменуте изложбе, треба рећи да сам чин њеног организовања има све елементе кривичног дела из члана 317. Кривичног законика РС, у коме јасно пише да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година, уколико је дело расне верске и националне мржње „учињено излагањем порузи националних, етничких или верских симбола“.

Такође, институција људских права подразумева само она права човека која су као таква призната од стране највећег броја држава у свету (кроз фактичко уважавање или ратификовање међународних пактова, конвенција и декларација), а „права“ на „сексуално опредељење“ као и на јавно испољавање хомосексуализма, прихваћена су у релативно малом броју држава (ЕУ и англосаксонске земље), те се ни у ком случају не могу подвести под категорију људских права.

Даље, као што је познато, апологете „геј параде“ стално истичу како су права педера у Србији угрожена, те је стога оправдана њихова жеља за протестом против постојећег стања. Међутим, истина је да су у правном погледу педери у Србији данас привилегована групација, заштићена посебним законом. Незаборавимо да је кључни део (члан 21) демо-но-кратског „Закона о забрани дискриминације“ из 2009. године, управо посвећен овој групацији, премда су пропедерски чиниоци овог закона у супротности са другим горе цитираним правним актима, као и сам самим јавним поретком државе Србије.

Дакле, као што је очигледно и неоспорно, педери уживају потпуну подршку демо-но-кратских власти, које су више пута показале спремност да новцем пореских обвезника, који су у великој већини противници одржавања педерских манифестација, покривају велике трошкове око организације истих. Дакле, по концепту педерског парадирања, већина грађана Београда се,  злоупотребом правно-политичке регулативе од стране власти, новчано и физички експлоатише, а зарад удовољавања прохтевима мањине, коју већина сматра настраном. Наводимо и „физички“, јер не треба заборавити да се присуством огромног броја полицајаца при покушају одржавања параде, фактички заводи полицијки час у центру Београда. Таквом пажњом државних власти никада се није могла похвалити ни једна групација. Да иронија буде већа, србски родољуби којима се од стране  педерских апологета, импутира наводна привилегованост у друштву, хапсе се и малтретирају насумично, чак и у случају најобичније пројаве своје патриотске оријентације.

Каже даље педерофилски несој, како је „геј популација“ угрожена, јер је у страху да јавно испољи своје „сексуално опредељење“. Ово је тачно, и са становишта интереса србског народа, добро је што је тако, и ми прижељкујемо још снажнију „хомофобију“ у Срба. Међутим, чак и гледано са педерског  становишта, очигледно је да протест и парадирање није решење. Наиме, народ Србије за разлику од власти, једноставно не жели јавно испољавање педерастије, јер сматра то настраном појавом, која нарушава јавни морал у друштву. У сваком модерном правном поретку, нарушавање јавног реда и мира се инкриминише и кажњава, а правни појам „нарушавања јавног реда и мира“ зависи од категорије „јавног морала“, који је и по логичким принципима али и по схватању правне науке, условљен схватањима дотичне заједнице у којој се примењује односни правни поредак. Конкретно у нашем случају, чињеница је да велика већина житеља Србије јавно испољавање педерско-лезбејских склоности сматра неморалним чином, a таква квалификација је у правничкој категорији еквивалентна појму нарушавањa јавног реда и мира. Сходно томе, у члану 344. Кривичног законика РС, стоји да ће се казнити затвором до три године, онај ко „дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“.

Стога је јасно да је „хулиганско“ насиље које спречава одржавање педерске параде на србским улицама, одраз својеврсне колективне правне самопомоћи, коју у недостатку адекватне реакције надлежних органа спроводи сам народ, штитећи јавни ред и мир.

Дакле, с обзиром и на правни и етички аспект народног третмана према педерастији, логично би било да педерско-лезбејски накот напусти народ у коме живи, уколико су му „хомофобна“ схватања тог народа неприхватљива, уместо што жели да га „промени“ нарушавањем јавног реда и мира. Дугорочно гледано, и за њих саме то је боља опција, јер протестом и парадирањем, као и свим пратећим хаосом и нередима, који су неминовни привезак параде, „геј популација“ неће ни мало поправити свој статус пред обичним народом. Напротив, проузроковаће само пораст гнева већине житеља Србије према себи, јер никада није и не може бити правично да се извесна сексуална карактеристика мањине наметне већини као легитимни образац нормалности. Наиме, уколико педерско сексуално опредељење постане друштвена норма и легитиман (односно алтернативан) начин изражавања „љубави“, отвара се „Пандорина кутија“ и пробија граница, која отвара врата свим осталим сексуално девијантним појавама. Јер, поставља се питање, са каквом аргументацијом у том случају, у будћности забранити педофолима, зоофилима и сличним перверзњацима да исказују јавно своје сексуалне карактеристике? Такође, право на инцест, по таквој наопакој логици, исто треба дозволити, јер како забранити „љубав“? Ко ће имати право да постави границу између испољавања љубави на једној и удовољавања најнижим и девијантним нагонима на другој страни?

ПЕДЕРАСТИЈА И РЕЖИМ

Дакле, не можемо се отети утиску да је у прича о „педерским правима"  и паради, не само део стратешке духовне борбе против србског народа, већ и безобразна провокација уперена према већини грађана Србије, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да организатори не желе да своју параду одрже нигде другде осим у строгом центру Београда, као и чињеницу да се пратећа педерска пропаганда из године у године све мање бави „педерским правима“ а све више бласфемичном изругивању према религији којој припада огромна већина житеља Србије. И на том примеру видимо привилеговани статус „геј популације“, јер власт (прецизније, Јавно тужилаштво) игнорише вређање осећања матичног народа, односно већине грађана Србије.

На тај начин, актуелне власти нам прокламују нову и наопаку филозофију права, по којој се границе права личности не простиру до граница права других, већ их агресивно крше и угрожавају. Наиме, ако један државни функционер Републике Србије изругивање православној вери назива уметничким слободама, по истој таквој логици може се појавити неко ко ће евентуални масакр над педерским накотом назвати уметничким перформансом. Јер ако неко има права да повређује права других, појавиће се трећи, који ће угрожавати његова права, и тако у недоглед, ствараће се хаотичне заврзламе непрекидних сукоба и дискриминација.

Стога, једини логичан закључак јесте да поборници педерских парада немају право да се буне када добију оно што заиста и призивају својим провоцирањем србског народа и већине житеља Србије.

У једном нормалном државно-правном поретку (који нажалост не постоји у данашњој Србији), власт би активно сузбијала педерастију и инкриминисала њено јавно испољавање, а житељи који је упражњавају, имали би три могућности. Прва је да прихвате чињеницу да су настрани и болесни, и подвргну се лечењу у специјалним здравственим установама. Друга је да не прихвате чињеницу да су болесни и настрани, али да крију своју болест. А трећа је да заврше у казненим установама уколико јавно испољавају своје настраности. Међутим, данашња Србија, чија власт хрли ка ЕУ тамници, далеко је од идеала једне иоле нормалне државе.

Дугорочно гледано, на нама савесним житељима државе Србије и свих србских земаља, стоји обавеза да урадимо оно што морамо и можемо, не би ли земљу одбранили од расадника педерофилске хистерије, као и од свих паразитских режима који на духовном, социјалном и националном плану, смењујући се и узајамно допуњујући, неуморно деградирају србски народ.