„Београд на води“ у поплави имиграната

02. маја 2015. / Коментар

У сенци новог чина антисрбског терора, удара на Републику Србску и погибије србског полицајца Драгана Ђурића, уз рањавање двојице његових колега, са друге стране Дрине одвијају се нове нечасне и прљаве работе владајућих политикантских изрода. Наиме, у последње време пуно се говори о познатој демагошкој тези издајничке и криминалне Вучићеве власти, о благостању које ће наводно донети изградња „Београда на води“. Али све и када би био изграђен, „Београд на води“ не би чинио никакву корист за србски народ, већ би једино представљао ново стециште белосветских хохштаплера. Оно што системски медији (како режимски тако и „опозициони“) прећуткују јесте чињеница да је простор који је предвиђен за поменуту лакрдију однедавно преплављен придошлим имигрантима, те да као такав представља ново ругло србске престонице.

У датој ситуацији питање безбедности је на првом месту и њему би требало посветити највише пажње. У нашој јавности махом преовладава мишљење како су имигранти-азиланти само у транзиту кроз нашу државу, на путу ка Западу, те самим тим наводно не представљају никакав проблем нити опасност. Међутим, чињенице нас наводе на другачији закључак. Пре свега, све већи број имиграната не одлази већ остаје у Србији. Само током прошле године, 16.500 имиграната је затражило азил у нашој земљи. А немили догађаји из претходних година (попут случаја из Бање Ковиљаче 2011. године, када је британска туристкиња силована од стране петорице имиграната из Авганистана, и када је нападнута седмогодишња девојчица, као и многи други инциденти) сведоче да боравак имиграната представља озбиљан безбедносни проблем.

Оно што је битно нагласити је чињеница да је србски народ увек био и биће гостољубив према свима који у доброј намери желе да посете нашу земљу. Али за туђинске групације које желе да се настане на србском тлу и које су носиоци безбедносних ризика, не сме бити места у Србији. Ми можемо разумети несреће људи из Азије и Африке, и пружити им помоћ у мери наших могућности, али не по цену угрожавања сопственог животног простора, поготово ако узмемо у обзир све постојеће проблеме са којима се као народ суочавамо. Чињеница је да је свака држава која је допустила неконтролисани уплив имиграната из земаља тзв. Трећег света и њихово настањивање у градовима, као последицу имала пораст криминалитета, а нарочито броја кривичних дела пљачке, силовања и убиства, чији су виновници управо имигранти. Такође, исламски екстремизам је преко имиграната пренет у Европу, што за последицу има бројне терористичке нападе исламиста.

Оно што је такође веома битна ствар у разумевању проблема имиграције, јесте парадокс да су управо они који се наводно највише брину за имигранте, потчињени онима који су их у ту ситуацију и довели. Ово можда најбоље можемо уочити на примеру Сирије. Наиме, Сирија је пре почетка крвавог сукоба, који још увек траје на њеној територији, била једна од последњих нефундаменталистичких држава Блиског истока, једна од ретких исламских земаља у којој су православни хришћани могли да живе у миру и слободи. Такође, Сирија није имала никакав договор са ММФ-ом или Светском банком, нити је увозила ГМО храну, те је самим тим била „погодан циљ“ за бриселско-вашингтонске ционистичке структуре оличене у НАТО пакту, и његовим слугама – исламским екстремистима. Парадокс је у томе да наводни борци за људска права, а заправо плаћеници глобалних завојевача, оптужују нас који подржавамо антиглобалистичку и антитерористичку борбу коју води Сирија на челу са председником ал-Асадом, за некакву расну и верску мржњу. Ти лажни душебрижници, који служе креаторима и изазивачима сукоба, а услед којих су азиланти принуђени да напусте своје земље, наводно брину за њихова права у нашој земљи и лију крокодилске сузе за које су плаћени од својих злочиначких газда.

Стварањем криза попут оних у Сирији и Либији, глобална ционистичка олигархија заправо тежи да истовремено испуни више циљева. Са једне стране настоји да уништи сваки режим који се њој не покорава, док са друге стане, кроз проблем масовне имиграције, тежи да дестабилизује европске земље и претвори их у „мултикултурални лонац“, у којем ће се истопити сви верски, расни и национални идентитети.

Стога се надамо да проблем са имигрантима неће ескалирати и у Србији и да људи избегли из Азије и Африке, који тренутно бораве у нашој земљи, неће постати безбедносна претња. У противном, нека буду сигурни како туђинци који су склони насиљу, тако и овдашње НАТО слуге, да србски родољуби неће седети скрштених руку.