Београдска омладина за бели град

13. септембра 2013. / Блог

Непобедиво Божије сунце над србском престоницом, обасјава сву истинску децу Белог града, која се боре за победу његове прогресивне – беле стихије, под којом пре свега подразумевамо сва светла и света дела житеља Београда кроз историју, насупрот мрачном неделу изрода и туђинаца.

Знаменити београски мудрац и културни делатник Драгош Калајић, сматрао је свој град за „тајни центар света“ који је гледано кроз призму сунчевог циклуса, односно годишње смене дана и ноћи (светлости и таме), међу светским престоницама најближи равнотежи ова два начела. Ако се то схвати као метафора људске мешавине између боголикости и огреховљености, да се закључити да је Београд средиште између помрачења и просветљења човека. Као град саздан „на сред царског друма“, на две реке, између брда и равнице, као вековно поприште сукоба цивилизација и поприште стотина и стотина битака безбројних војски, Београд је ваистину отац ратова и гробље ратника. Чак и спокојни и мирољубиви београдски Ташмајдан у својим недрима чува саркофаг цара Душана, као и гроб „црног“ барона Врангела (последњег војног заповедника Царске Русије), а калемегданска земља вековима крије кости десетина хиљада ратника, као и остатке зидина обливаних тонама крви жртава и џелата, злочинаца и јунака, што га чини неупоредивим са било којим другим градом.

Бели град са својим црним али шармантним оријенталним ожиљцима, остао је град вулканских противречности. Попут савременог контраста између, на пример, чистоте извора Свете Петке и смрадног духа сплавова, силиконских долина и циганмала. Или између умирућих старих и култних градских кафана и свеничућих кладионица, банака и „фенси“ кафића. Или између ружних страно-латиничних натписа и реклама, и „некултурних“ уличних графита као градских бастиона ћирилице. Или, пак, контраста између, на једној страни – харизме старог и непоновљивог беогрдског духа који је некада красио крајеве из ширег центра града, или мистике подземних пећина, лагума, Великог ратног острва или, пак, лепих предратних здања централних градских улица, и са друге стране – вулгарне и антиестетичне социјал-реалистичке архитектуре, као и модерног урбаног хаоса и стаклено-банкарског модела машина за становање и пословни простор.

Иако хигијенски инфериоран, Београд је услед политичко-економских прилика, али и услед конзервативне „затуцаности“ нашег гостољубивог човека, у односу на западне престонице лишен поплаве трећесветских имиграната,те с правом и поносом може носити своје најлепше име и епитет „Бели“, који стари Словени дадоше кулама келтско-римског Сингидунума. А као заточник вековног ратничког еха, те келтско-словенског наслеђа духа и естетике, Београд је био и остао град снажних и мужевних људи и најлепших жена, град прелепих паркова, река, кејева, шума, храмова и тврђаве, који су достојни величине славног деспота Стефана – најзнаменитијег Београђанина, најлепшег владара, као и највећег ратника и културног делатника свог времена у Европи.

Али дух времена је учинио да снажан мах и колосални размах добије и тамна страна белог града. Јер данашњи Београд био је и место где се, на размеђу претпрошлог и прошлог века, збио својеврстан Kurzschluss при додиру најгорих западних уплива са најмрачнијим азијатским тековинама балканским. Стога данашњи Београд јесте и поприште најгоре корупције, пљачке, циганске прљавштине, псеудоуметничког кича и разнообразних порока, који су оличење старог духа градских лифераната, курви, шићарџија и кукавица, а који је пак истоврсан духу савремених политичких изрода, рајинског менталитета, естрадних сподоба, криминалаца, ратних и антиратних профитера, тајкуна, као и ситних дилера и искомплексираних полукриминалчића (у покушају) и њихових спонзоруша. Сходно томе, данашњи Београд је и град свирепих убистава и бесмисленог насиља, где надобудни клинци који не могу да прихвате пораз у тучи, посежу за ножем и пиштољем, не разумевајући кодекс неких ранијих генерација градских „мангупа“ које су часно у тучама „на руке“ исцртавале невидљиве међе између београдских крајева или се (опет „на руке“) бориле у надметању навијачких група.

Насупрот свим саблазнима и антибеограским девијацијама, стоји исконска лепота белог града и херојски дух мајора Гавриловића и његових војника – бранитеља града, чија ће жртва инспирисати, а сене увек обасјавати све оне који се боре да одбране и поврате слободу и белину Београду – чудном, мистичном и најдражем. Драгом као непобедиво Божије сунце, које се повремено промаља иза тмурних облака модерног доба, сијајући над Белим градом. Такво сунце обасјава и сву истинску децу Белог града, која се боре за победу његове прогресивне – беле стихије, под којом пре свега подразумевамо сва светла и света дела житеља Београда кроз историју, насупрот мрачном неделу изрода и туђинаца.

С нами Бог!