Бесмисао бриселских „преговора“

09. април 2013. / Коментар

Последњих дана сведоци смо општег медијског хаоса и политичке драме насталe поводом бриселских „преговора Београда и Приштине“, у којима као и много пута до сада, издајничка власт показује незаинтересованост и немоћ да било шта конкретно уради у србском интересу. А све зарад добијања датума преговора о чланству у злогласној ЕУ, која је директни помагач шиптарским сепаратистима у борби за отимање Косова и Метохије. Насупрот медијској хистерији, треба рећи да није од суштинске важности да ли ће уцењени бескичмењачки полтрони из врха „наше“ власти прихватити бриселски ултиматум сада или тек онда када маркетиншке агенције процене да би тако нешто било у мањој мери непопуларно.

С обзиром на количину и каквоћу већ учињених уступака шиптарским узурпаторима од стране антисрбских власти, не може се никако говорити о патриотском држању овдашњих псеудо-државника, чак и ако којим случајем бриселски ултиматум не буде прихваћен, а разлог за тако нешто може да буде новоустановљени третман „испушене муштикле“, какав је режим Дачић-Вучић-Николић очито добио од стране својих ментора, који им више не дозвољавају ни да маскирају своју издају. Дакле, маске су коначно пале, и реалног места за нове преговоре више нема, премда никада и није било у србском интересу да се шиптарским терористима и узурпаторима даје статус легитимних преговача. И сада је свима јасно да чак и за „србску“ власт утопистичка фраза „и Косово и ЕУ“ више нема никаквог смисла. Управо је ова фраза служила као главно средство политичке псеудо-елите  на послу успављивања србске јавности, уверавајући је у исправност оваквог става и могућност спровођења такве идеје.

Имајући у виду све издајничке уступке које су „наши“ преговарачи учинили шиптарским злотворима, не сме нас чудити овакав след догађаја који је само наставак њихове издајничке политике. Морамо бити свесни да се данас више не говори о признавању или непризнавању самопрокламоване државе Косово. Формалнио признање сигурно и није приоритет после „Споразума о административним прелазима“ којим је издајничка власт практично признала „границу“ између централне Србије и јуже србске покрајине, као и после пристанка на укидање србских институција на северу Косова.  Јер ових дана се у Бриселу воде преговори не о статусу јужне србске покрајне, нити о томе да ли ће „паралелне институције“ остати под Београдом или бити под Приштином (ово друго је већ прихваћено), већ се преговара о томе да ли ће Срби имати какву-такву аутономију у односу на Приштину.

Једно је јасно: након најновијих „преговора“ у Бриселу, Србија се налази у до сада можда најнезавиднијој политичкој позицији када је судбина Косова и Метохије у питању, јер се укидањем србских институција (односно њиховим преименовањем у Заједницу србских општина, која треба да буде подређена Приштини и којим србске институције губе сваки легитимитет) на северу Косова гаси и последњи вид србског управљања окупираном територијом. И док бриселски полтрони у врху овдашње власти тврде да се налазимо између чекића и наковња, бирајући наводно између косовско-метохијске земље и евроунијатског брлога, сваки иоле национално свестан грађанин Србије увиђа бесмисао овакве дилеме, знајући да борба за Косово и Метохију не сме престати ни по коју цену, а понајмање по цену уласка у наказну творевину као што је ЕУ.

Став Србске Акције по овом питању је јасан – Косово и Метохија се по сваку цену морају бранити! Оно што нам је полазиште јесте чињеница да нам Косово и Метохија припадају као нацији. Иако су данас окупиране, ове територије формално се налазе у саставу Србије, и без обзира на актуелну окупацију, данашње и будуће генерације Срба морају нашу свету косовско-метохијску земљу увек сматрати делом Србије, игноришући разбојничке тековине узурпатора. Морамо јасно и гласно исказати да се не миримо са губитком дела своје територије, и нека свако од нас учини све што је до њега, не би ли одговор нашег народа данас био што достојнији наших јуначких предака, јер ми јесмо крв њихове крви и кост њихове кости.